ЗАШТИТИМО ДВЕ ГРАЧАНИЦЕ ДВА БИСЕРА ПРАВОСЛАВЉА

Пише : Др. Десанка Крстић
Духови 2009 Торонто
Земаљско је за малена царство А небеско увек и до века


Грачаницу, ремек дело и најлепши драгуљ српско-византијске архитектуре, не само на Балкану већ у целој Европи, саградио је један од највећих задужбинара Немањића, Свети краљ Милутин, који je, по предању, за 40 година саградиo 40 цркава... Који даде завет Богу да ће саградити онолико цркава колико га Бог поживи.
Грачаница је не само саборни храм српског народа већ и духовна вертикала која је Србе вековима са небом спајала и опомињала да је ''земаљско за малена царсто а небеско увек и до века''. Та поетика архитектуре са својим расцветалим куполама које су се небу смешиле вековима је одолевала злим временима и бурама историје.
Рушена, пљачкана и спаљивана, никад није умирала јер вечно не умире...
Она је не само сведочанство вечности већ и сведочанство трајања једног народа – кроз векове – упркос ропства, прогона и зулума сваке врсте.

Судбина Грачанице:
Судбина Српског Народа!

Судбина Грачанице је судбина српског народа. Грачаницу су Срби, ма где били, увек у души и срцу носили и њом се поносили:

''Грачанице, кад бар не би била од камена.
кад би се могла у висине вазнети.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли на тебе клети.
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.''
Д. Максимовић
Тако, у зла времена, у борби са некрстом, Срби се расејаше по целом свету, на свих пет континената. И градише своје богомоље... Да се у њима Богу моле, да у њима виде небо своје... Део своје отаџбине... Да их Дух Свети сачува... Да се не обезбоже... Да се не одроде... Да славе своје славе... Свога Светог Саву, Светог Немањића, највећег међу Светом лозом Немњића, који им својим животом осветли пут ка Господу, ка Вечности...
И тако пламен своје вере одржаваше неугаслим.
Али, злодуси од којих избегоше не поштедеше их ни на далеким континентима. И смислише паклени план! План, који само господар мрака може да смисли!
Да се са њима кроз Цркву обрачунају!
Жалосно али истинито – оне које злодуси изгнаше из земље, мајка Црква изгна и из Цркве и назва их ''расколницима''.
Не поистовети ли се Црква тиме са злодусима?



Нова Голгота:
Бити истеран из своје земље и своје цркве

Има ли веће трагедије него бити истеран из своје земље и из своје Цркве? Није ли то нова Голгота за крстоносце који су због крста страдали, прогнани и расејани по целом свету? Али, дух Грачанице је Србе бодрио и давао им снаге да на новој Голготи истрају. И тако, на далеком континенту, у Америци... саградише нову Грачаницу као поруку злодусима да дух Грачанице у њима живи, да остају верни косовском завету, да их Свети Сава води, да остају верни светим Немањићима, Православљу, Светосвљу... Том неуништивом, једином бистром врелу живота који је Србе напајао и осветљавао им пут у вековима таме и зулума.
Под окриљем Грачанице никоше многе богомоље у Америци, Канади, Европи, Аустралији, по целом свету, на место оних које им мајка Црква одузе судским процесима који су много коштали. И, да им се 1963. година не би поновила, да им се богомоље поново одузму, ставише их у корпорације, да их штити закон државе у којој живе...
И основаше Слободну Српску Православну Цркву.
И поведе их најбољи међу њима – владика Дионисије, чувар правог славља праве Српске Светосавске Цркве, и традиције српске државности а Мајка Црква га за то рашчини. У Ускршњој посланици је писало ''да се не памти да је икада у нашој цркви један епископ рашчињен''!
Нису помогли вапаји Ћелијског заточеника аве Јустина, који се позивао на Свете Оце и њихове мудре савете о очувању јединства Цркве. Узалуд је ава Јустин указивао на канонски поредак и да је рашчињење и сам поступак против владике Дионисија несагласан са Уставом и кривичним законима Српске Православе Цркве:

''Владики Дионисију је суђено, не према канонима Православне цркве, већ ''по канонима који се тичу интереса отаџбине''!''

Које отаџбине?
Отаџбине тадашњих властодржаца!
Али... све је било узалуд – био је то усамљен глас вапијућег у пустињи:
Архијереји мајке Цркве остали су глуви и немилосрдни.
Немилосрдни јер нису имали веру и родољубље Светог Саве као што га ни данас немају.?!.
О. Јустин, у посвети владици Дионисију, на два тома житија светих'', пише посвету :
''Врло ми драгом у Господу и светом владици Дионисију на бесмртно молитвено сећање. Отац Јустин, о Божићу 1976. манастир Ћелије''. Сличну посвету написао је о. Јустин и 1977. године.
И тако живеше 30 година, до предвечерја великог рата и пада злодуха у свету.

Духовно помирење:
''Нећемо ваше него вас''

У општој еуфорији и илузији да су злодуси пали, да нема више оних који су их прогонили, да је дуго очекивана слобода коначно на прагу, завађена браћа у Христу пружише руку једни другима:
У Саборној цркви у Београду, на празник Сретења Господњег, 15. фебруара 1992. године, митрополит Иринеј и владика Василије служили су Свету Литургију са Његовоим Светошћу Патријархом г.Павлом и још десет других архијереја Београдске Патријаршије.
Било је то духовно помирење и причешће из једне чаше.
Његова Светост Партијарх српски г. Павле, држећи се начела апостола Павла обећа тада:

''Нећемо ваше него вас''.

Написаше и потписаше да нас неће укидати ни административно мењати:
''Српска Православна Патријаршија се слаже да неће реорганизовати, укинути нити у ма ком погледу променити административно устројство Новограчаничке митрополије или њене три епархије без сагласноисти са епископским саветом Новогрчаничке митрополије и црквено народног Сабора дотичне епархије.''
Духовно јединство требало је и административно озаконити на чему је радио Законодавни одбор.

''Узмите своје цигле и идите!''

Нови Устав, који је Законодавни одбор обнародовао на Сабору у Новој Грачаници 1998. године – негира сва дотадашња ''обећања'':

– Укида Корпорације а имовину контролише јерархија.
– Укида Новограчаничку митрополију (Слободну српску цркву) и ''дели'' је ''сестринским'' епархијама.
– Епископ има апсолутну духовну и административну власт.
– Смањује учешће делегата на Црквено-народном Сабору.

Иако такав Устав делегати Сабора НИСУ прихватили на Сабору 1998. године – патријарх г. Павле ипак поручује ''расколницима'':

''Ко хоће да остане у заједници са црквом и црквеним законом МОРА прихватити заједнички Устав СПЦ по коме су сва имања власништво СПЦ и она њима управља. Узалуд они говоре: ми смо градили и куповали та имања и сада хоћемо макар један део да буде на нашим располагањима. Е, то никако не може. Ту је и око тога СПОР''.
''Узмите своје цигле и идите!''


Где се изгуби начело апостола Павла?

Где се изгуби начело апостола Павла?
Где је обећање да нас неће реорганизовати и мењати?
Шта би са обећањем ''Нећемо ваше – него вас''?
Устав НИЈЕ ПРИХВАЋЕН ни на продужетку Сабора у децембру 1999. године, а владика Лонгин је обећао пред делегатима сабора:

– Да ће да се влада не по новом Уставу, већ по Уставу Нове Грачанице.
– Да ће да чува ''нашу лепу'' Грачаницу, значи неће је делити ''сестринским епархијама''.
– Да га наређења из Београда не интересују без обзира од кога долазе и какав облик власти тамо био.

Нови Устав никад није прихваћен

на сабору Новограчаничке митрополије!

Но, иако такозвани Нови Устав НИКАД НИЈЕ прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије, то није сметало архијерејима мајке Цркве да на Сабору 21. маја 2009. године покушају да укину Новограчаничку Митрополију, кршећи сва уставна права Слободне Цркве, стављајућу црквено-школске општине у Канади под омофор владике под којим нема спасења не само за вернике већ ни њега самога... Под омофор владике који се од свог доласка судио са својим парохијанима, који се и сада суди са једном од својих парохија, и који цркву у Нијагари држи затворену три године јер је основала корпорацију. Није помогло чак ни наређење Црквеног суда да отвори цркву!
Народу је објашњено да је црква у Нијагари затворена (5. априла 2006.) на основу 2-ог канона Правила Светих Апостола што се никако није односило на затварање цркве и забрану богослужења!
Напротив, канон 4-ти Седмог Васељенског Сабора, који је оригинално саставио апостол Павле, између осталог гласи:

''Ако било ко због злата или било чега, или на основу личних разлога спречи било ког свештеника који је њему подређен да обавља богослужење или ако затвори Свети храм тако да се у њему не може да обавља богослужење, он треба да се подвргне закону ''lex talionis'', што у преводу значи да такав епископ треба да се казни''!

Архијереји мајке Цркве оглушише се и о две резолуције црквено-школских општина у Канади, у којима потписници изражавају ''велику забринутост због могуће арондације и припајању црквено-школских општина под јурисдикцију владике канадског Георгија и Епархије канадске. Све ЦШО су изразиле одлучност да не желе да припадну под јурисдикцију еп. Георгија због његовог кршења канона (4. канона 7. Васељенског сабора и 27. канона Апостолских канона) и других правних спорова који су у току.''
Канадска епархија огласила се ''одговором'' да су ''шокирани'' тим ''срамним актом'' пуним лажи, траже неодложно извињење, и упозоравају ''да под његовим омофором неће моћи да црквеним имањима управљају на нецрквен начин''. И потсећају нас, да пошто и ми имамо корпорацију – да можемо очекивати судбину Нијагаре!
Заиста братски и хришћански почетак – Комунистички злодуси су нас ''бројали'' кад смо у цркве улазили али нису цркве затварали!
Да ли се памти у историји српске Цркве да су православне владике тако кажњавале вернике?
Зато... песник Миладин Шошкић јадикује:

''Зла времена српски роде
Зле владике производе,
Зле владике и владаре,
И безбожни господаре!''

Интересантно је напоменути да је један од потписника ''одговора'', члан Епархијског савета, и један од блиских сарадника, и претпостављам, истомишљеника оних који су нас ''бројали'' – данас нам ''дели лекције'' како се поштују архијереји!

Много ''охрабрује'' ''структура'' Епархијског савета сада када су они некрштени или скоро крштени, већи верници од нас које су због крста својевремено прогонили. Заиста чудна времена дођоше... да нас данас они из цркве избацују...

Ето, то је само кратка хронологија догађаја постојања Нове Грачанице и њен епилог ''јединства'' са мајком Црквом...
Без коментара... оставимо читаоцу да схвати како на делу изгледа ''јединство у Христу'' са мајком Црквом, јер...

''По делима њиховим познаћете их''

Оставимо за тренутак суморну Грачаницу у Америци... препустимо је њеном болу да тугује за својим пастиром, владиком Дионисијем, који ју је храбро и неустрашиво водио уским путевима праве вере Православља и Светосавља...
Док за њим жали паства на свим континентима, у Аустралији су српски верници Правог Славља препуштени језуити који око 150 градитеља из Цркве истера, цркве им закључа, молитву ускрати... Лишава их свештеника... Али зато, док слаткоречиво ''беседи'' о љубави – окупља проблематичне људе и девијанте... Не каже ли се да сличан сличног тражи?
Његова паства препуштена је вуковима који своје стадо не сабирају већ растурају... Који не траже и не радују се кад нађу једну изгубљену овцу већ стадо због имовине разгоне...
Брига о имовини превагну бригу о нашој души.
И нема казне... јер за то се не кажњава.
Или нема ко да казни?
Виде ли то Свети Оци?
Плачу ли над нашим грехом?

Грачаница окупирана
у сопственој земљи!

Препустимо Нову Грачаницу њеном болу и погледајмо шта се збива са Грачаницом на Косову и Метохији. Њена судбина је још болнија јер њено постојање је и наше српско постојање и опстајање. Над њом су се поново надвили тамни облаци, како се увек дешавало у њеној бурној историји...
Грачаница је окупирана у својој сопственој земљи.
Окупирана од моћника који у својој моћи и бахатости погазише све Божије и људске законе:
''Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом'', рекао би Његош.
И заиста, по нечовјештву их и препознајемо.
Вернике јој разгоне, хватају, муче... Продају органе својих жртава за скупе паре.. Чак и деце... Има ли таквих примера варварства у историји? Верници живе у гетоима без слободе и непрестано ослушкују одакле ће и кад ће варвари банути... Хоће ли им куће попалити.. Њих побити.. Стоку им отерати... Светиње уништити и оскрнавити, монахе масакрирати...
И нико не диже глас!
Такозвана ''Хришћанска Европа'' ћути и гледа:
''Вид јој се смањио, слух стеснио, и срце одрвенило'', рекао би владика Николај.
Грачаница је опасана бодљикавом жицом... сведоком свога ''слободног'' постојања. Чува је један од најамника, по дужности..
Али је пуна верног народа који у Њој тражи утеху за своју Голготу... Упућује молитве Богу, светим Немањићима, својим ктиторима – да их сачува, да му да снаге да издржи своје Распеће.
Није ли молитва Св. Саве и светих Немањића умолила милост код Господа да им у овим тешким данима искушења и невиђеног страдања пошаље свога слугу, апостола наших дана, духовно чедо аве Јустина, владику Артемија?
Није ли то дело Духа Светога?
Да ли се ''случајно'' нашао тамо, у срцу српске отаџбине и духовне баштине – као стожер Православља, постојан као стена, бескомпромисан у одбрани Косова и Метохије, средњевековних светиња и своје пастве? Као стуб Цркве усправио се владика Артемије у Грачаници у име Православља, Божије Истине и Правде! Храброст и постојаност истинског српског пастира у борби Давида против Голијата песник Шошкић усхићено овековечава:

''Наш владика Артемије, беспoштедну битку бије
А за добро српске цркве, српског рода и Србије!
У времену неизвесном, кад се Српство обесправи,
Ти са крстом и на крсту поста Христов војник прави!
Николајев и Јустинов преправедни наследниче
И Лазарев са Косова Божје правде праведниче!''

Његова борба би можда била лакша да је бије само са бахатим моћницима света! Но, ту су и домаћи измећари, ''домаћи јад'', који се испилио из Брозовог шињела, ''марксистичка деца'' која нам продају наводну демократију, иако у њима још фигурира интернационална свест ''пролетера свих земаља'', којима је национална димензија српског народа одувек била мислена именица и непозната величина...
Они нас нажалост воде.
И, као што су њихови родитељи били велики ''борци'' против свега Српског, Светосавског и Православног, и давно започели разграђивање нашег духовног бића, продајући и отуђујући оно што је најсветије српском народу, оно што није на продају, оно што је чинило бит српског народа, наше Косово и Метохију, тако и они, у спрези са белосветским моћницима, покушавају да ''да заврше'' зла дела својих родитеља. При том грлато обећавају, да их сви чују, да ће бранити Косово ''свим расположивим средствима'' али не и војним, и не дозвољавају ''да Руси буди већи Срби'' од њих.
Ни то не би било толико погубно да владика Артемије у својој неравноправној борби Давида против Голијата има подршку своје ''браће у Христу'' – подршку српске православне Цркве.
Напротив, за неку ''браћу у Христу'', у спрези са влашћу, за ''моћне синодалце'' – владика Артемије је непрестана жртва за одстрел! Непрестано му прете и рашчињењем, и принудним пензионисањем, и премештањем, и стављањем пред Црквени Суд – ако не ''слуша Синод''!
Велика је листа његових ''грехова'' и ''непослушности''.
Владика Артемије је инсистирао да се туже четири европске замље због недостатка заштите српског народа и светња на Косову и Метохији за време мартовског погрома 17. марта 2004. године. Синод се прво сложио –па онда ''предомислио'' и инсистирао да владика повуче тужбу! Владика Артемије је наравно опет пружио отпор!
Затим је дошао фамозни Меморандум. По питању потписивања Меморандума о обнови порушених цркава, поново му се претило рашчињењем ако не ''послуша'' Синод. Требало је обнову препустити Косовским институцијама. Владика Артемије се држао основног начела да обнова српског верског наслеђа остаје надлежност наше Цркве и државе а не оних који су их рушили, и да се самим тим и признају још до тада непризнате косовске незаконите институције.
То је управо био и Ахтисаријев план да обнову и целокупну бригу о српским црквама и манастирима на Косову и Метохији препусти једном савету у којем би већину чинили Албанци и међународни претставници.
Иако стручна комисија, формирана по одобрењу Архијерејског Сабора, ''обновљене'' објекте није могла да прими јер је нашла много пропуста, моћна ''браћа у Христу'', нису ни хтели да погледају извештај стручне комисије, формиране по њиховом одобрењу, већ су инсистирали да ''Преосвештени Епископ рашко-призренски г. Артемије хитно прими већ обновљене црквене објекте''!
А ако их не прими – опет су му претили Црквеним судом и принудним пензионисањем!
Но, ни ту није крај.
За време посете америчког подпретседника Џозефа Бајдена, који за Србе никад није имао paзумевање, владика Артемије је ускратио свој благослов за његову посету манастиру Дечани!
Такозвана ''браћа у Христу'' одмах су ''кориговали'' и преиначили одлуку владике Артемија!
Важно је истаћи да је Бајден отишао у Дечане, седиште викарног епископа Теодосија – а не у Грачаницу, седиште владике Артемија!
Такође је важно истаћи да су државне посете претседника Тадића манастиру Дечани – а не Грачаници, и да је Архијерејску литургију на Ускрс митрополит Амфилохије служио у Дечанима, са викарним владиком Теодосијем – а не у Грачаници!
Зашто?
Објашњење за то даје верски аналитичар Туцић када у интервју са Лопушином каже:

''Епископ Теодосије, супротно Артемију, за свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе''.
Противзаконито признање лажне државе Косово се мора ''озаконити'' јер се тиме спроводи воља моћника!
Ту је огромна сметња владика Артемије.
Зато желе да га ''уклоне'' , не бирајући средства – да не ''смета''!
За то су се побринули они који грлато ''бране'' Косово ''свим расположивим'' средствима'' у ''спрези'' са Црквом. Да би спровели вољу моћника створили су двовлашће на Косову кроз свог послушног владику Теодосија. Зато он за ''свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе'', како каже верски аналитичар Туцић.
Црквени моћници су владику Теодосија, иако викарног владику, укључили у све функције почев од обнове цркава до разноразних преговора и примања важних државних и страних државника.
Тако је потпуно заобиђен владика Артемије и искључена његова надлежност!
Зато, даље у интервју, аналитичар Туцић закључује:

''Нама треба јака држава и јака црква. А јаке су ако и држава и црква добро функционишу'’.
Не треба изгубити из вида да нови синод у јавности зову ''европски'' и ''проевропоска црквена влада''. Како се председник Тадић залаже за ''европске интеграције'' проевропски синод ће му бити десна рука.
''Добро функционисање'' изванредно је постигнуто јер се ''Држава'' и ''Црква'' одлично допуњују:
Шиптари су, задњих година, у борби за своје отцепљење имали паралелне структуре својих институција, игноришући српске институције.
Ко копира ''рецепт'' двовлашћа?
Копирају га ''одговорни'' Цркве и Државе!
Да ли су то ''сва расположива средства'' у борби за очување Косова?
Зашто Црква, уместо да се поноси и хвали пастирску дужност једног правог пастира – непрестано га ставља на оптуженичку клупу као ни једног владику? Зашто се диригована државна штампа просто утркује ко ће више блата бацити на већ распетога владику Артемија?
Зар то свима не пада у очи?


Уз овај текст две песме које, савака на свој начин, изражавају тугу за Грачаницама.

УВРЕЂЕНИ ВЕРНИК

Трипко Пешикан
Мај 2009

Бацили су удицу, Неколико епископа,
У језеро треће, Потписаше судбу нашу,
Ухватише велику рибу, И предадоше сад Канаду,
Није било веће. Под Милтонског пашу.

На четири дела, Молим Србе Америке,
Риба се подели, Тако исто и Канаде,
Епископи наши- Да размисле они добро-
Баш су тако хтели. Нови Устав не прихвате!

Највећи је део, Јели црква фирма нека,
Лонгин себи дао, Па да имаш у њој шере,
Луд је онај, Или Божија установа,
Ко то није знао! Православне српске вере.

Поједоше рибу, Требао је бити Милтон,
Кад не беше поста, То духовно свето место,
Грачаница пуста, Сад владика Георгије,
Полу-празна оста. Заузео царски престо!

Канади је припала, Ово пише песник-
Само реп и глава, Посебнога стила,
А владици Георгију, Бог му дао дара,
Канада читава. Ко да има крила.

Убрзо ће риба, Ако ти се не свиди,
Нова да нарасте, Устани и кажи,
И опет ће Епископи, Тамо ћеш ме наћи,
Брке да омасте. На вечитој стражи.!

ГРАЧАНИЦЕ, туго наша,
И језеро треће,
Куд то наша црква,
Лошим путем креће?

Нико нас не пита,
Верницима осташе кости,
Они што градише,
Бог нека им душу прости

Наставиће се...

Branko Dragaš: PUTIN U SUPERMARKETU

Super premijer Rusije je posetio supermarket. Gledao je kobasice i utvrdio, superpremijerskom brzinom zaključivanja, da su neke kobasice preskupe i da mora da im padne cena.To što je poslovođa supermarketa tvrdio da postoje kobasice koje su mnogo jeftinije, nije pomoglo. Superpremijer je doneo odluku da se obračuna sa inflacijom. Kobasice nije ni pomirisao.

Prosto je neverovatno da Putin nastavlja da srlja iz gluposti u glupost i da se ne bavi stvarima koje treba da radi premijer tako velike i važne države, koja je uzdrmana krizom, a da kobasice prepusti potrošačima da odluče koje će kupovati. Već sam rekao da je premijer Putin pokazao da ne razume ekonomske zakone i da ne poznaje privredu. Obaveštajac je uspeo da, zajedno sa svojim pajtosima iz Službe, spasi Rusiju propasti, ali su se uljuljkali u carskim počastima Kremlja i zaboravili su da moraju da uče ekonomiju.

Za mene je neshvatljivo da jedan tako prepreden i pronicljiv državnik sebi dozvoli da na mestu premijera pokaže takvo neznanje da je to zabrinjavajuće. Od oktobra meseca 2008. Rusija je izgubila na bekstvu kapitala preko 300 milijardi dolara i to bekstvo se nastavlja, umesto da je mudri premijer iskoristio svetsku ekonomsku krizu za dalje jačanje Rusije i privlačenja stranog kapitala u sigurne investicije.

Gde je pogrešio Putin?

Nastankom svetske ekonomske krize premijer Putin je mogao, da je imao državničku mudrost i preduzetničku okretnost, da objavi svetskoj javnosti poziv da svi vlasnici kapitala prebace svoj biznis i kapital u Rusiju, da su prvih pet godina oslobodjeni poreza i da garancija za njihova ulaganja bude nafta, gas, zlato, ugalj, sirovine i sve bogatstvo kojima raspolaže Rusija.

To bi bio pravi potez premijera vizionara.

Šta bi se dogodilo?

Verujem da bi iz čitavog sveta pohrlio kapital da dodje u Rusiju, kako bi na taj način pobegao iz hartije bez zlatnog pokrića u realno i sigutno ulaganje.

Ali, to se, nažalost, nije dogodilo.

Zašto?

Ostavljam istoričarima da izučavaju nastali – putizam.

Za mene je samo važno to da se Rusija ekonomski urušava i da je došla na sam rub socijalnog sloma, dok njen super premijer određuje cene kobasica po supermarketima.

Izvinite, šta premijera briga koliko košta kobasica u supermarketu? On treba da vodi takvu ekonomsku politiku koja će omogućiti da nema monopola, da ima obilje kobasica u ponudi, da radnici na tržištu zarađuju svoje plate i da svako može da kupi kobasicu koja mu se sviđa i za koju ima realan, zarađen novac. To je zadatak premijera. Putin to nije uradio i sada, kada je shvatio kakvu je grešku napravio, počinje da pravi još luđe i veće greške.

Ne može se KGB pritiskom, isleđivanjem, ispitivanjem, pretnjama, ucenama i praćenjem, naterati da cena dobre kobasice pojeftini i da se približi i izjednači sa cenom loše kobasice, jer, ako se to uradi, onda je to isti onaj staljinistički manir upravljanja državom koji je Rusiju doveo do ekonomske propasti. Ekonomija se ne zasniva na naredbama obaveštajaca, nego se ekonomija zasniva na interesima i slobodi preduzetništva.

Ako neko pravi najskuplju kobasicu na svetu i ako za takvu kobasicu pronađe kupca, onda se on trzišno ponaša, tržišno posluje i nikakav super premijer sa kobasicama u ruci i hordom telohranitelja, uvlakača i dvorskih luda, sa ili bez kobasice u rukama, ne mogu osporiti kupcu da kupi i plati tu skupu kobasicu. Ako je kobasica toliko skupa i niko je ne bude kupovao, prirodno će doći do pada tražnje za tom kobasicom, jer niko neće da kupuje skupu kobasicu, što znači da će proizvodjač da bankrotira ako ne pronađe kupca za kobasicu.

Kupca će pronaći samo onda kada smanji cenu kobasice.

To su ekonomski zakoni.

Neka se kupac kobasice i njegov mesar sučele na organizovanom tržištu i neka svako donese odluku prema sopstvenim interesima. Super premijer smatra da će širenjem straha primorati mesare da pojeftine svoje proizvode. Ali to je – glupo i štetno. Ne može se upravljati tržištem šireći neprestalno strah. Tržišni igrači moraju biti slobodni i moraju svoje odluke donositi na osnovu ličnih interesa.

Dakle, super premijer nije savladao osnovnu lekciju iz ekonomije. Ako za nekoliko meseci ne bude nešto značajno preduzeo u oživljavanju i ozdravljenju privrede, bojim se da će upasti u velike socijalne probleme. Bojim da će se Rusija naći u vrtlogu opasnih socijalnih dešavanja.

Ovu istinu neko mora da saopšti carskom premijeru.

Što pre bude shvatio svoj problem, biće bolje za Rusiju.

Nema prinude i sile. Nema straha Nema praćenja i ucena.

Samo slobodno nadmetanje i utakmica.

I to je tržište.



26.06.2009.

Milan Vidojević: PETAR PAN - JUNAK KOME JE PROGRAM OBRISAN

Nije da se smrt Majkla Džeksona nije očekivala. Već godinama su je najavljivali tabloidi, razni "stručnjaci" su komentarisali njegov izgled, plastične operacije, izbeljivanje kože, bio je i Petar Pan i Frankenštajn u isto vreme. Naravno da je smrt konačna tačka na ovaj kontraverzni život i bez obzira na simpatije ili antipatije, jedan nesrećni umetnik je napustio svet, to izaziva i tugu i poštovanje za ono što je uradio na polju pop muzike.

No, dok su obožavatelji očajavali a samozvani predstavnici porodice, pokojnog Majkla, i ljudi iz zabavljačkog polusveta, drveni advokati i slični bagaž koji ide uz slavne ličnosti, utrpavali u medije da kažu šta znaju o njegovom životu i smrti, a zapravo želeli da se pojave u medijima makar to bilo i nekrofilski, detalji bizarne smrti i života Majkla Džeksona počeli su da formiraju sliku koja se neće dopasti onima koji bi sigurno zauvek želeli da ostanu u dubokoj senci i da ni na koji način ne budu povezani sa životom i smrću Majkla Džeksona.

Krenimo zato redom u ovoj analizi. Šta je zvanično poznato do sada. Nešto posle 12 časova 25. juna, neko je pozvao hitnu pomoć iz kuće u Holmbi Hilsu u Los Anđelosu, rekavši da je "jednom gospodinu" pozlilo, da mu neko daje reanimaciju, da pokušava da ga oživi, ali da "gospodin" ne reaguje. Hitna pomoć je stigla u 12,30 i tu zatekla "gospodina" u komi, tojest Majkla Džeksona, i lekara, kasnije se ispostavilo ličnog, dr Konrada Roberta Mareja, koji je masažom pokušavao da mu oživi rad srca. Lekari u bolnici su više od jednog sata pokušavali da ožive Majkla Džeksona, bez uspeha.. Policija u početku nije imala razloga da sasluša dr Mareja, sem da uzme izjavu, ali je doktor u međuvremenu nestao, nije se javljao u Hjuston, gde ima ordinaciju, nije odgovarao na pozive i poruke na mobilni telefon, ne zna se gde je trenutno, pa je policija raspisala poternicu za njim.

Navodno je misteriozni pozivač hitne pomoći bio čovek iz obezbeđenja na ulazu u zgradu, jer u apartmanu u kome je stanovao Džekson nije bilo telefona (?) Doktor, koji je dolazio svakodnevno u kuću da mu daje injekcije, nije znao adresu (?!), pa je morao da izađe kad je Majkl pao u komu i da nađe nekog da pozove hitnu pomoć! Na stranu, što izgleda da doktor nema mobilni telefon, pa mora da nađe nekog ko ga ima?

Šta je Majkl dobijao od "terapije"? Šerilin Li, medicinska sestra i nutricionista, koja je pripremala energetske napitke i hranu za Majkla u toku meseci priprema za seriju koncerata, izjavila je da je Džekson patio od teškog oblika nesanice, koja ga je mučila od 2005.godine, posle suđenja na kome se branio od optužbi da je pedofil i da je seksualno zloupotrebljavao decu koja su često dolazila na njegovo imanje "Nedođija", nazvano po "zemlji" Neverland, u kojoj je živeo Petar Pan.

Ona tvrdi da je Majkl tražio da mu nabavi i daje intravenozno Diprivan, poznat kao i Propofol, ali da je ona odbila. Reč je o anestetiku koji se koristi u operacionim salama. Za razliku od drugih anestetika, oni koji su primili Diprivan lako se bude kad prođe njegovo dejstvo i "bistre su glave." Nema ga u slobodnoj prodaji, mogu ga nabaviti samo bolnice i licencirani lekari i medicinske sestre. Lijeva kaže da ju je Džekson zvao 21.juna u panici jer je počeo bio "da se hladi" i da mu je ona preporučila hitan odlazak u bolnicu. Nije je poslušao jer je očigledno imao nekog ko mu je davao Diprivan. Jedini problem sa ovim anestetikom jeste da se mora davati u izuzetno precizno odmerenoj dozi, što iskusni anesteziolozi znaju, ali je pitanje ko je Džeksonu davao Diprivan. Svako "predoziranje" izaziva ubrzan rad srca što može dovesti do srčanog infarkta, što se Džeksonu i desilo.

Slike iz ambulantnih kola pokazuju čudnu stvar. Nos Majkla Džeksona je "smrskan", ima kosu, ali u izveštaju iz bolnice piše da je "ćelav" (?), da su konstatovana četiri slomljena rebra i četiri uboda od igle na grudima (što je verovatno posledica reanimacije), ali i da je imao podlive na leđima, potkolenici, itd. Noć pred smrt imao je probu sa igračkom grupom sa kojom se pripremao za koncerte, delovao im je potpuno normalno i koncentrisano. Rezultati toksikološke analize znaće se za tri nedelje, ali će to možda biti nesvrsishodno, pošto porodica želi sahranu (i kremaciju) već u nedelju, a "pepeo će biti rasut po Nedođiji."

Analiziraću sada Majkla Džeksona iz sasvim drugog ugla, "fantastičnog i bizarnog" koji bi mu i inače pristajao. Čuli ste za programe kontrole uma, MKUltra, i posebno program "Monarh", koji je pripremao decu za pedofilske zloupotrebe, satanske rituale, nanoseći im nepopravljivu psihičku i fizičku štetu, o čemu sam pisao u knjizi "Dosije Omega." Jedna od najomiljenijih tehnika bila je korišćenje kriptičkih stihova "Čarobnjaka iz Oza" i Diznijevih likova. Deca u obdaništu u vojnoj bazi Prezidio kod San Franciska su agentima FBI ispričala da su ih "Miki i Šilja" kupali u kadi, "igrali se sa njima" i radili druge stvari. Kao "Miki" kasnije je identifikovan Majkl Akvino, potpukovnik američke armije, satanista i osnivač okultne, nacističke lože "Hram Seta". Sad više nije u armiji, ali Hram Seta postoji i danas.

Još strašnija je priča Keti O'Brajen, programirane prostitutke koja je radila za CIA. Na "okidač" iz programa koji bi se došapnuo "korisniku", kako bi se ona "uključila", radila je sve ono što bi "korisnik" tražio. Sama je bila seksualno iskorišćavana kao dete od strane oca, ujaka, njihovih drugara, dok nije prebačena u "Školu šarma", kako je CIA zvala svoj centar za obuku. Kad je završila obuku, kao seksualna robinja dodeljena je senatoru Birdu, a koristili su je i Pjer Trido, kanadski premijer, Madlen Olbrajt i mnogi drugi. U jednom trenutku su je "udali" za Vejna Koksa, serijalnog ubicu koji je radio za CIA.. Očekivalo se da će njihov sin "imati gen ubice" i moći da se programira za potrebe službe. O'Brajenova je rodila ćerku, Keli, koja je takođe kao dete prošla obuku koja je bazirana na fizičkoj i psihičkoj traumi kako bi se izazvao "sindrom višestruke ličnosti" od kojih bi se svaka programirala za neku aktivnost, samo zavisi od "trigera" koja će se aktivirati. Keli je seksualno iskorišćavao Ronald Regan i drugi perverznjaci iz vrhova Iluminata. Keti O'Brajen je spasao i deprogramirao Mark Filips, koji je radio za NASU, koju su formirali izbegli nacisti Trećeg Rajha. Tako je Keti O'Brajen bila u stanju da se seti šta se desilo s njom i da napiše knjigu o tome.

Isti program kao Keti O'Brajen je prošla i Merilin Monro, verovatno i Kurt Kobejn, i mnoge druge ličnosti iz sveta filma, muzike i industrije zabave, ali to nije trenutno naša tema.

Majkl Džekson je bio traumatizovan kao dete od strane oca, koga se panično plašio do kraja života. Moguće je da je bio rob iz programa "Monarh"čiju su karijeru gradili oni koji su od njega napravili "Mesiju" čitavih generacija (u Otkrovenju lažne mesije su ovog tipa, ne lideri država ili religiozni gurui). Bio je Petar pan, lik iz Diznijeve mračne galerije likova, "večno mlad", koji će decu odvesti gde? Setite se legende o "Čarobnom frulašu." Majkl Džekson je prodao 750 miliona ploča i bio je u dugovima! Naravno, taj novac nije bio njegov, on je rob iz programa, novac pripada gospodarima. Zato živi u iznajmljenoj kući koja nema telefon, da ne bi mogao da se otrgne iz programa. Jedino ga posećuju "doktori" koji održavaju program.

U jednom trenutku je otišao u Bahrein, gde je bio u posedu novog "hendlera", šeika Abdulaha bih Hamada al-Kalife, koji mu je pozajmljivao novac za život (!), a zauzvrat mu je Džekson prepisao "prava na autobiografiju, koncerte, novu ploču", i koješta! Princu iz Bahreina nije dovoljan prihod od nafte, trebaju mu autorska prava na knjigu. Kakva farsa! Preveli su Majkla u islam, a onda ga vratili u SAD, pod kontrolu Farakana, mračnog vođe američkih ekstremnih muslimana, naslednika ubijenog Malkolma X, za koga mnogi tvrde da je "projekt CIA".
Povodom smrti Majkla Džeksona oglasio se propovednik Džes Džekson, koji je pozvao Majklove fanove da se ne ubijaju zbog Majkla, "već da u njegovo ime živimo kao braća i sestre a ne da umiremo kao budale." Kakva umna diareja, od masona 33.stepena lože Prins Hol, koji je mirođija u svim javnim dešavanjima u SAD, a sada je blizak i novom predsedniku Baraku Obami.

Da li je Majkl Džekson zaustavljen pre nego što je svoje koncerte iskoristio da upozori ljude na ono što spremaju Iluminati? Hteo je da govori o Ujedinjenim Nacijama i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i o njihovim planovima za desetkovanje ljudi u svetu. Da li je Džekson shvatio kakva je žrtva postao, da li je hteo da se opravda i to ispravi, govoreći protiv onih koji su ga pretvorili u nakazu, praveći od njega "palog anđela" koji će predvoditi "decu", što će reći našu budućnost, u propast? Ako je postao toga svestan i odupro se, onda je jasno da su ga "isključili." Program mu je resetovan. Život mu je ugašen. Ali će ipak, zbog želje da ispravi strašnu sudbinu koju su mu namenili, završiti u raju. To mu od srca želim. Sapienti sat.

Beograd, 03.07.2009.

БАРАК ОБАМА ПИОН „ВЕЛИКОГ БРАТА“

САМОУРУШАВАЊЕ АМЕРИЧКЕ ИМПЕРИЈЕ ПРЕДВИДЕЛИ СУ И ЊИХОВИ СТРАТЕЗИ КАО ГЛАВНУ ОПАСНОСТ 21. ВЕКА, АЛИ НИСУ ОЧЕКИВАЛИ ДА ЋЕ КРАЈ ИЛУЗИЈА НАСТАТИ ТАКО РАНО.
ПИШЕ: проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ
www.svetozarradisic.com

Михаил Леонидович Хазин, до 1998. године заменик начелника Економске управе председника Русије, је у књизи Сумрак доларске империје – Pax Americana на измаку, објављеној 2003. године, наговестио је да се Сједињеним Државама „црно пише“, због остваривања нових пројеката „великог брата“. Америчка берза хартијама од вредности исисала је ресурсе целог света. Стимулисањем тражње, развојем нових технологија и повећавањем капацитета за производњу и услуге, уз помоћ емисије новца, срушен је Совјетски Савез, заједно са ЧССР и СФРЈ, али су узгред нестали ресурси и будућих нараштаја.
Америчка привреда је, због стимулисања тражње уместо производње, расла брзином од два до четири одсто годишње, а дугови, истовремено, брзином од осам до десет одсто годишње. Растао је стандард америчких грађана, а слабила све дужнија држава. Лажне доларе штампали су у САД, али и у Кини, Јерменији и другим државама, где је технологија омогућавала да се оригинали не разликују од фалсификата. Кажу „крчаг иде на воду, док се не разбије“. Дошло је време за наплату дугова. Сједињене Државе су почеле да личе на Титову Југославију. Враћање дугова условљава смањење производних и услужних капацитета, које ће бити од 25 до 50 одсто постојећих, а то ће изазвати драстични пад стандарда – најмање 50 одсто. Такав пад стандарда аутоматски доноси стрмоглави раст незапослености, снажну депресију, оптерећење социјалног буџета и напетости у задуженом друштву.
Аутомобил ће у САД постати раскош, а глад ће се ширити без обзира на границе. У свету се до сада никада није догодило да толики пад стандарда не изазове крах друштвенополитичког система. Најобјективнијом финансијском кризом у историји, јер све је више људи а све мање ресурса, биће први пут озбиљно погођена и језуитска Римокатоличка црква и њене финансије. Вероватно ће свет посматрати спасавање банака смештених у обе Америке, посебно Централне америчке банке, која је папским декретом (тзв. булом) из 1493. године постала власништво цркве.
Вероватно ће америчке власти наставити да измишљају нове терористичке нападе не би ли скренуле пажњу с узрока – да народ не посумња у способност администрације. У суморним временима САД су кризе решавале најавом претњи. Учинили су то када су од Шпаније отели Кубу и Филипине, допуштањем напада на Перл Харбур у Другом светском рату, исконструисаним разлозима за инвазију на Вијетнам, Хаити, СРЈ, Авганистан, Ирак... Нуклеарно су напали Јапан, а замало и Кину. Водили су дуготрајни рат разбијањем Кореје. Измишљање опасности и претњи је борилачка „специјалка“ САД, а њихове стратегије, попут „Заједничке визије 2010“, препуне су потенцијалних непријатеља и „осовина зла“. Сваки од америчких ратова почињао је, према тврдњама Скота Пека у књизи „Људи лажи“, подметањима и намерним жртвовањима сопствених и нападнутих грађана. Будући да је то знао, није чудно што је Михаил Хазин, на форуму сајта часописа Ekspert, 10. септембра 2001. предвидео да ће администрација САД организовати против својих грађана терористички акт и подметнути га Осама бин Ладену.

НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ СА СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА
У покушају да „спасе“ квазидемократски амерички систем у расулу, сатанистички настројени „велики брат“ је на 56. седници групе Билдерберг изабрао Барака Хусеина Обаму, за жртву која ће на својим плећима носити крст очекиваних светских економско-политичко-војних страдања. Та „изборна“ седница одржана је од 5. до 8. јуна 2008. године, а грађани САД су били уверени да су изабрали свог председника 4. новембра исте године. Реч је о игри у којој је главна личност (об)лик без преседана у америчкој историји, без корена у америчком естаблишменту. Већ је свима јасно да Обамина администрација неће издржати цео мандат, јер мора да повуче низ болних, радикалних и непопуларних потеза. Зато зналци попут Дејана Лучића често помињу реч атентат. Све је јасно: Обама ће повући драстичне потезе потребне „великом брату“, биће параван за перфидне планове глобалне олигархије, а руља, којој ће он умишљено и искрено обећавати промене, биће ће приморана да га после неуспеха напросто најури, или учини нешто слично.
Све ће се свалити на Барака Обаму. Због кризе изазване у САД и свеопште незапослености формираће се банде најокорелијих криминалаца које ће пљачкати богаташе и отимати њих и чланове њихових породица, ради великих откупа. Изгледаће све као у холивудским филмовима, које је „велики брат“ преко Института Тејвисток упутио у свет педесетих година прошлог века, припремајући јавност за прихватање савршеног зла. Тек тада ће свима бити „јасно“ да је „велики брат“ био у праву када је најавио еру тероризма.
Јоханан Рамати, из јерусалимског института за одбрану Запада, објавио је да је понашање Сједињених Америчких Држава, у време изградње тзв. новог светског поретка, условило ситуацију да највећа светска сила сада „има мало непријатеља, много непријатних партнера који траже прилике не би ли поравнали рачуне, нема правих пријатеља а има опасне илузије”. Зато није чудно што се све више људи, у време срљања понизне српске администрације у наручје једине преостале суперсиле препуне србомрзаца (Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Хилари Клинтон...) и папских вавилонаца из Европске комисије, све чешће питају зашто становници света мрзе Америку и хоће ли она успети да одоли све очигледнијим искушењима које је сама изазвала.
Уосталом, Ендрју Маршал, начелник Одељења за процену мреже, кога сматрају језгром свих америчких мозгова, рекао је: „Не треба бити превише сигуран да ће Америка своје место на највишој технолошкој лествици и глобалну доминацију задржати и у 21. веку. Могуће је да ће се 'потопити'”. Рекао је то пре двадесет година. Иначе, чувени саветник Пентагона био је крајем фебруара 2004. године иницијатор чувеног извештаја о предстојећој планетарној еколошкој и климатској катастрофи. У том извештају, према писању „Обзервера” предвиђено је глобално људско самоуништење до 2050. године изазвано крчењем шума, повећањем нивоа мора, сукобима због воде и хране итд.
Да нешто није уреду с Сједињеним Државама прозирно показује исхитрен и усплахирен пример залагања „дипломата” САД за независност Косова и Метохије. Они упорно говоре „сад или никад”, кратковидо и неумно заборављајући време и простор. Морално су пали до мере да је препозната и разолићена њихова спрега с албанском мафијом, да су службеници „великог брата” неповратно скинули маску с лица, да Косово и Метохија постају мистични, као да се тамо чувају сви драгуљи света, или да од „Бонстила зависи опстанак САД“. Стигло се до тога, да вашингтонске дипломате на том месту одбацају свој углед и разоткривају скромно образовање.
На примеру политике према Косову и Метохији показује се да је образовни систем Запада сумњиве вредности, јер њихове дипломате не знају математику, физику, биологију, историју и логику, нити их истересује истина. Да знају географију не би допустили Еулексу мисију на месту бифуркације река у три морска слива, јер вода која памти ће бити главни ресурс будућности. Да знају физику знали би шта је сила и смер, и ко је кога напао на Балкану. Да знају метематику знали би односе снага и не би се хвалили како су се жестоко (са пристојне дистанце) обрачунали са непокорним Србима. Могли су, у корист своје извесније будућности, да погледају расположиве податке из своје Националне библиотеке и архива и да закључе шта то чине Србима и Балкану. Једино што је очевидно, САД су желеле антисрпски рат и желе балканску кризу, што само потврђује да живе од ратова, али за коначну победу није довољно што је администрација из Беле куће лаж развила до савршенства. Лаж је постала толико уносна да су грађани САД, упркос врхунској медијској технологији, међу најнеинформисанијим људима на планети. Сада би „велики брат“ требало да створи организацију која ће израчунати када ће им се вратити „бумеранг космичког бола” и којом жестином ће ударити у већ уздрмане и несрећне грађане Сједињених Држава и Велике Британије.

САД – ИНСТРУМЕНТ „ВЕЛИКОГ БРАТА“
Чини се да Американци треба да схвате да антиамериканизам није зачет у главама радикалних исламиста, српских патриота и европских левичарских интелектуалаца. Он је постао систем већине, настао на схватању да је, иза паравана демократије, на Далеком и још помало дивљем западу, легализована општа пљачка. Тако да није јасно ко и на основу којих квалитета има природно право на огроман иметак. У Њујорку посвојени бог Мамон, прерушен у „великог брата”, влада светом помоћу лажног „мистер долара”. Мамонизам чини све да поништи најјаче људско оружје мисли и емоције. Проблем је што о томе Американци не брину – њихов пљачком стечени иметак вреднији је од живота свих просталих људи.
Информативна машинерија угравирала је лаж у Американце формулама: „Ми смо за слободу – они је мрзе”; „Ми смо богати – они су завидни”; „Њих вређа наша моћ”. Не пада им на памет да посумњају да своје владаре спремне да их жртвују за измишљене „виталне интересе”, само да би оплодили, оплодили, оплодили, и опет оплодили, било како стечени капитал. Све наведено објавио је Фарид Закарија у „Њузвику” у напису „Ислам и запад – корени беса”.
Иако је више доказа да су у инжињеријском урушавању „њујоршких близнакиња” саучествовали ЦИА, ФБИ и НСА, да се нико није повредио од познатијих и важнијих лица, да су одгађани војни летови, да су на рушењу зграда у САД зарадиле авио-компаније и да су у то време Американци плаћали опоравак Осама бин Ладена, историчар Пол Џонсон је закључио да се све то догодило „јер је ислам нетолерантан“. Тако је још један квазиинтелектуалац, слуга, упао у масонску причу стару две стотине година и потврдио да Бела кућа изузетно добро зна, зашто својом демократијом реформише највећу исламску земљу – Индонезију. Још боље зна због чега је „неговала” талибане у Авганистану и тамилске тигрове на Цејлону, зашто је поставила своје људе у Пакистану, Бангладешу, на Хаитима, у Авганистану, Ираку, Србији, Црној Гори... на челна места. Откуд то да је авионима и ракетама Вашингтон бранио ислам у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији од Срба?
Мада Вашингтон није изустио ниједну ружну реч о исламу, очевидно је да је уз помоћ Американаца изазвани грађански рат у Ираку најбољи начин да се ислам самоуништи. Проблем је што још у Ирану нема довољно медијских снага да се на сличан начин створе два супротстављена табора. Амерички историчар Бернард Луис у књизи Шта је пошло наопако? признао је да су хришћани и Јевреји живели мирно под муслиманском управом, све док „дивљи запад” није наметнуо своју животну философију.
Чини се да Американци све мање имају шансе да се извуку из мора лажи којим их је окружила њихова администрација. Сада је главни хит тероризам. Новинари су толико онесвешћени да узроке светских сукоба траже око Ирана и подршке САД муџахединима у рату против Совјета. Имају проблем како да објасне да у нападу на „близнакиње” није био ниједан Иранац (а Иранци су криви за све), а никако да нађу Србе који се боре изван својих територија. Изгледа да их нападају они који их највише воле – „пријатељи из Саудијске Арабије”. Уосталом, Американцима одавно ништа није јасно, али им је то све мање важно. Истина је оно што кажу њихови „нафташи” и фантомска финансијска олигархија.
Обавештени Американци знају да је нафташ, подпредседник, Дик Чејни злоупотребљавао операције „испирања мозгова” и учествовао у стварању сексуалних робиња, да је Медлин Олбрајт бирала за своју ноћну забаву младе „лезбејке” и да су оба Џорџа Буша чланови сатанистичког реда „Лобања”, али то је у њиховом вредносном систему изгубило сваку моралну битност и значај. Могуће је да је недостатак морала разлог што не разумеју мржњу других која их у последње време стеже попут хоботнице.
Проблем је у томе што нико не препознаје прсте „великог брата” (финансијских магната), те се сва срџба усмерава ка најзадуженијим на свету и све невинијим Сједињеним Државама, чији су преплашени грађани само инструменти у рукама похлепних мегакапиталиста – нафташа.

УРУШАВАЊЕ ГЛОБАЛИЗМА
Антиамеричка осећања, које, сада, у „империји ума“, успешно креира „велики брат“, постају хит 21. века, иако је тињао од формирања Сједињених Држава. У Француској то расположење доминира од француске револуције. Освајање океана изазвало је само појачало неизмењену подозривост. У Латинској Америци негативна осећања изражена према САД имају корене још из времена Тексашке револуције из 19. века. Латиноамериканци нису заборавили мексичко-амерички и шпанско-амерички рат и подршке диктаторима попут Пиночеа и Сомозе, а посебно бројне војне интервенције. Зато није чудно што је Уго Чавез звао Џорџа Буша Јуниора „мистер опасни”.
Пред светом је нови хладни рат, а можда и светски рат, убијање милиона људи уз примену најновијих технологија. У тим условима, тешко је одредити шта више тишти Сједињене Државе. Унутар њих нестају Американци у процесу исламизације, африканизације и хиспанолатинизације. Барак Обама је само потврда урушавања система, због „америчког сна“. Унутрашњи безбедносни систем је и сада празан и непоправљив, а његове проблеме шири квазидемократија. Економска моћ заснована је на изазивању криза и ратовима, а свет се већ освестио и припрема се за коначну самоодбрану.
С друге стране, америчка технологија ће Сједињеним Државама доћи главе, јер су је створили „купљени мозгови” и не постоји начин да се не прошири ван граница „Силиконске долине”. Наспрам „купљених мозгова“ постројавају се и престројавају „индиго деца“ и „кристална деца“, која немају осећај за ауторитете и организациона „клатна“. Први пут је угрожена и проницљивост следбеника Ротшилда. Они су из свих светских криза излазили још имућнији. Када су барона Дејвида де Ротшилда питали како то успевају, одговорио је лаконски: „Може се рећи да ми имамо више проницљивости од других“.
Сваки следећи напредак, посебно у ери нанотехнологије, отвара нове могућности за нестанак и крај америчке империје. Довољно за нестанак тамо створене империје „великог брата“ је да се неко умно моћан, и поврх тога значајан, отме његовом утицају. Немогуће је све савршено прецизно надзирати контролом људи и контролом ума.
Рамати је био у праву. Сједињене Државе немају много јавних непријатеља, због страха од њихове очевидне моћи. Партнери су им на узици и чекају први моменат за ослобађање. Пријатељи су им само службеници, поданици и слуге „великог брата”, који ће им окренути леђа чим се наговести прва промена и пад америчке моћи. Већ је свима јасно да ће „велики брат“ покушати да о(п)стане са својим иметком потпуно безбедан, оснивањем „светске владе“, наводном финансијском реформом, инвестирањем у Индију и скривањем на најбезбеднијим местима – у Индији, или Кини. Међутим, безбедна места, упркос градњи подземних градова, тунела и бункера, а са њима и тајне, више не постоје.
Илузија да се може владати светом његовим уништавањем и самоуништавањем равна је лудилу, проистеклом из трагова „апсолутног зла“. Али, највећи проблем „великог брата“ је што је коришћењем САД, Европске уније и НАТО-а као инструмената требало да преотме преостале планетарне ресурсе. За такву мисију САД и Велика Британија више немају довољно снаге, а време неумитно истиче као у пешчаном сату. Зато је Србија језуитским жрецима крива, јер је „купила време” за Исток и скинула маску „великом брату”. Отимање Косова и Метохије „под хитно”, као и других српских простора, само је ситна пакост сујетне квазидемократије у агонији, због све очевиднијег и болнијег нестајања.
То да је мозак организације света оболео, показује и понашање Барака Обаме, који је већ направио неколико политичких гафова, показујући да је неспреман за очекиване умне потезе. Изјавама упућеним Кубанцима, председнику Венецуеле, Авганистанцима, Русији, ратним заробљеницима, антиамериканистима, и америчким грађанима, само потврђује своју збуњеност. За САД је, свакако, бољи могући делимичан успех, него скупи неуспех у тежњи ка немогућном, под контролом све неуспешнијих финансијских магната.

Mala porodična nesuglasica

Jesu li „polemike“ i „dijalozi“ u pojedinim ekstremno anacionalnim medijskim krugovima pokušaj obezglavljenja LDP-a ili je Čedomir Jovanović odlučio da izađe iz „Peščanikovog“ zagrljaja koji ga sve više ostavlja bez daha?

Ima već neko vreme, posebno posle junskog poraza na lokalu, sve je glasnija disonanca u „drugosrbijanskom dvorištu“, „patriotama“ na radost. O „poršeima“ i „dedinjima“ Čede Jovanovića ne grmi samo iz „udbo-mafijaških“ medija, nego „i sa onih koji se smatraju građanskim“, reče LDP-ov poslanik Zoran Ostojić (Danas, 24. jun, u odgovoru „svom drugu Pavlu Radiću“ koji je dan pre u istom listu kritikovao LDP).
Peščanik se tu istakao kao najrevnosniji kritičar samog vrha LDP-a. Recimo, ekonomista Miroslav Prokopijević je 19. juna u ovoj radio-emisiji (onlajn izdanje www.pescanik.net) primetio kako „LDP propada naočigled svih nas“, a njen šef „nema odgovore na ključna finansijska pitanja... zašto živi ovde a ne onde, otkud enormna potrošnja“, što je za LDP birača, kao „moralno osetljivijeg“ od prosečnog demokrate ili naprednjaka-„veliki udarac“. I zaključio: „Čedomir Jovanović prosto postaje i politički i moralni problem LDP-a, a i radni, da tako kažem, jer da bi njegov kult ostao neokrnjen u toj maloj ekipi, sve drugo sad mora da se potisne. To neće biti dobro.“
Razume se da je to, i još štošta drugo, čediste zabolelo. Poslanik Ostojić je u pomenutom tekstu, napisao da se obrušavanje na Čedomira Jovanovića događa „u situaciji kada nadležni organi određuju koliko on ljudi više treba da ima u obezbeđenju, u kojim vozilima treba da se vozi, tražeći od njega čak i krvne grupe njegove dece da bi takvu krv stalno imali u rezervi“. Podsetio je Ostojić i na hajku koju su „udbo-mafijaški“ mediji vodili protiv Zorana Đinđića pred atentat. I Nenad Prokić, LDP-ov poslanik u Skupštini Srbije, inače dramaturg, setio se Đinđića u intervjuu Borbi, ali u kontekstu Peščanikovih kritika. Rekao je kako je problem ljudi u Peščaniku to što zahtevaju „od pojedinca da bude bezgrešan da bi dobio podršku“; da su među tim intelektualcima i oni koji su svojevremeno kritikovali Đinđića, a sada se reč jedna od njih protiv pokojnog premijera ne može čuti. „Dakle, trebalo bi da budeš mrtav u Srbiji da bi dobio bezuslovnu podršku“, zaključio je Prokić.
Onda je Teofil Pančić, kolumnista Peščanika (inače Vremena) napisao kako su se mnogi autori i sagovornici Peščanika „koji bi najradije progovorili na lakat suzdržavali da lanu o ovome ili onome što im ne ide u glavu“ kad je o LDP-u reč. A suzdržavali su se „zato što nisu hteli da potkopavaju šanse za javno, političko i parlamentarno etabliranje jedne stranke koja je, takva kakva je, veoma potrebna ovom društvu“. Pančić priznaje da je i sam bio od onih koji su se suzdržavali. Poslanik Prokić je pokušao da celu tu stvar u vezi sa poršeima i dedinjima i suzdržavanjem malo intelektualizuje pa je napisao nešto o Kamiju i Sartru, i suštini njihovih razlika. Pančić je, pazite sad, poput Kamija, a Prokić je, valjda nalik Sartru, pa dok Sartr tvrdi da čovek mora da učini neke stvari da bi postao čovek, Kami je uveren da čovek ne sme da uradi neke stvari da bi ostao čovek. Prokić je bio na Kamijevoj strani, kao nezavisni intelektualac, ali sada, kao političar, shvata Sartra jer onaj ko hoće nešto konkretno da uradi, mora da kopa, a kad kopaš košulja ne može ostati snežnobela. U možda malo manje intelektualnom, ali baš simpatičnom filmiću „U dobrom društvu“ reditelja Pola Vejca ima zgodna replika o rovovima i poršeu. Naime, kada mladi japijevac (Tofer Grejs) pokuša da zaprosi devojku (Skarlet Johanson) rečima kako je „ona ta“ žena-saputnik s kojom možeš u rovovsku borbu protiv ostatka sveta, ona mu odgovori: „Ali nismo u rovu, mi smo u poršeu.“ No, nit’ je Teofil Pančić Skarlet Johanson, nit’ je Prokić Tofer Grejs.
Kako bilo, polemika se na Peščaniku nastavila a Sartr među čedistima, kome se od eldepeovaca zasad niko ne pridružuje u rovovskoj borbi, u svakom sledećem tekstu spušta loptu. Najžešći je bio u Borbi. Onda je napisao da „tinja tihi sukob između Peščanika i LDP-a“, a posle da polemiku nije započeo kao ljutitu reakciju ili da bi pozivao na ćutnju nego je to bio vapaj (!?) peščanikovcima „da koriguju sve što misle da ne valja“ u LDP-u (Odgovor Nadeždi Milenković, 28. jun, www.pescanik.net). Prokić, međutim, nije bio precizan u onome „sve“. Jer, ako Čedomir Jovanović nije izvan „svega“ nego je u „svemu“ što je LDP, znači li to da i Čedomira mogu pečšanikovci da koriguju ili ne?
NIN je pozvao Prokića (u vrhu LDP-a su nas uputili na njega jer „to je Prokić pokrenuo“) da pojasni: 1. postoji li sukob sa Peščanikom ili ne, 2. kome to u ekstremno anacionalnom krilu levičara smeta Čedomir Jovanović i zašto, 3. da li su posredi unutarpartijska trvenja, ili je Čedomir Jovanović odlučio da se otrgne iz Peščanikovog zagrljaja podstaknut političkim analizama po kojima samo bez Peščanika može da se odlepi od tankog cenzusa? Prokić je, ipak, odlučio da „za sada ne daje izjave nekom trećem o tome, jer rasprava još uvek traje, tek je počela, rasprava je javna i svako u nju može da se uključi, ali treba da se raspravi kao porodična nesuglasica unutar kruga ljudi u kojem je i nastala“. Tako, ne znamo kako je „tihi sukob“, mutirao u „porodičnu nesuglasicu“, a ova u Prokićev vapaj peščanikovcima „da koriguju sve što misle da ne valja“.
Kad je reč o kalkulacijama da bi LDP-u valjalo da se otrgne od Peščanika, Prokić je rekao da su to besmislice. Nema toga. Napisao je već da „LDP ne bi uspeo da postane parlamentarna stranka bez ljudi koji prave, govore ili slušaju Peščanik”, a kaže da je to i zvanični stav LDP-a. Možda im se čini da su isuviše mali i da bi bez Peščanika izgubili preko potreban identitet po kojem su se dosad razlikovali od DS-a?
Dakle, ako je neodrživa konstrukcija da je LDP-u Peščanik ono što je Tomi bio Šešelj, omča oko vrata, odakle proizlazi da Čedini liberali neće ući u vlast sve dok se konačno ne oslobode ekstremista koje Srbija ne miriše (posebno ne ove anacionalne), ostaje pitanje: jesu li „polemike“ i „dijalozi“ u pojedinim liberalnodemokratskim medijskim krugovima pokušaj konačnog obračuna sa Čedomirom Jovanovićem, i to iznutra?

Zakon po meri policije ?!

Novousvojeni Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima trebalo bi da stupi na snagu početkom decembra. U međuvremenu, policija i Ministarstvo za infrastukturu najvili su još 40 pravilnika neophodnih za primenu zakona, dok bi vlada u skorijem roku trebalo da donese Nacionalnu strategiju o bezbednosti saobraćaja, na osnovu koje će biti pravljeni godišnji programi. I dok vladajuća većina zdušno brani ovo zakonsko rešenje, objašnjajavajući kako će se njime smanjiti broj poginulih i povređenih, protivnici i stručnja javnost tvrde kako je novi zakon neprecizan, neprimenljiv, represivan i neustavan.

Priča oko novog zakona o bezbednosti saobraćaja počela je 2005. godine, kada je na sajtu tadašnjeg Ministarstva za kapitalne investicije objavljen nacrt zakona. U njegovoj izradi učestvovala je radna grupa stručnjaka, na čelu s prof. dr Milanom Vujanićem. Iako je taj nacrt dobio sve pohvale ovdašnje i inostrane stručne javnosti, njegovo usvajanje biva prolongirano, jer se u priču oko nosioca uloge predlagača uključuje i MUP. Na koncu tog procesa, nacrt stručnjaka biva odbačen, da bi se 2007. godine pojavio predlog zakona kojeg su sačinili isključivo policijski stručnjaci. Na insistaranje vlade, taj predlog biva vraćen "zarad usaglašavanja" sa stručnom javnošću - istom onom koja je i izradila prvobitni nacrt?!

Šta je saobraćaj?

Po rečima prof. dr Milana Vujanića, koji je učestvovao u konsultacijama, velika većina predloga i rešenja stručnjaka nije prihvaćena. Upravo zbog toga je novi zakon, smatra on, nedorečen, neprecizan, nekonzistentan, a karakteriše ga i "nepoznavanje pravne tehnike". S druge strane, objašnjava dr Vujanić, usvojeni zakon je ipak usaglašen s društvenim promenama, bliži je evropskoj praksi, uvodi nove institucije i red u saobraćaju, što ga čini neuporedivo boljim od trenutno važećeg zakona, donesenog daleke 1987. godine.

- Nepostojanje osećaja za precizna pravna rešenja vidi se i u uvodnoj odrednici saobraća, gde se on definiše kao "kretanje vozila i lica na putevima". Opravdano je onda postaviti pitanje da li su i vozila koja stoje na semaforu učesnici u saobraćaju i da li oni podležu ovom zakonu. To je samo jedan primer od mnogih, koji će u perspektivi otežati punu primenu zakonskih odredaba - kaže dr Vujanić, dodajući kako usvojeno rešenje prednost daje represiji, a ne prevenciji, koja bi trebalo da bude osnovna svrha jednog takvog zakona.

Unosna naplata

Slično mišljenje ima i Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja. On tvrdi da je novim zakonom sva odgovornost pripisana vozačima, koji neće imati nikakav mehanizam da dokažu svoju nevinost.

- Po novom zakonu će policijski zapisnik biti neoboriv na sudu. Time se u principu gubi uloga sudije, a na njegovo mesto dolazi policajac. Jasno je da je čitavo rešenje usmereno na represiju i olakšan rad policiji. Oni će odsad biti i te kako motivisani da kažnjavaju, jer će se čak 52 procenata uplaćivati na njihov račun. Takođe, nigde u svetu ne postoji slučaj da MUP predlaže zakon o bezbednosti u saobraćaju. Zbog toga ćemo ovih dana pokrenuti postupak za utvrđivanje ustavnosti pojedinih odredaba zakona- kaže za GL Damir Okanović.

U proteklim godinama, novčana sredstva prikupljenja na osnovu saobraćajnih prekršaja iznosila su od 35 do 40 miliona evra!

Predlagači zakona su, osim stručne javnosti, najviše kritika očekivali od motociklista i auto-škola. Nasuprot ovim predviđanjima, zvanični stavovi predstavnika tih grupacija pokazuju da je usvajanje novog zakona dočekano s velikim odobravanjem.

Auto-škole se ne žale

Predsednik Udruženja auto-škola Novog Sada Lazar Jeremić smatra da će primena novog Zakona o bezbednosti saobraćaja rezultirati još kvalitetnijom obukom nevozača od dosadašnje, što će doneti boljitak i građanima i školama. Prema proceni Jeremića, kompletna obuka trajaće svega dva-dva i po meseca, a ne pola godine, kako se ranije smatralo. Cena obuke biće ujednačena širom Srbije i iznosiće najmanje 500 evra. Prema mišljenju Jeremića, to je cena koja će auto-školama omogućiti da pokriju realne troškove i isplate svoje zaposlene.

- Prema novom zakonu, svaka auto-škola moraće imati najmanje jednog zaposlenog saobraćajnog inženjera koji će držati teorijsku nastavu. Instruktori vožnje ubuduće će biti licencirani i s vremena na vreme proveravaće se njihova kompetentnost za rad. Uz to, auto-škola će morati da ima svoju ili zakupljenu učionicu za držanje nastave, ali i barem tri vozila, i to do određene starosti. To znači da neće moći bilo ko da otvori auto-školu i obučava nevozače, nego će morati da se ulaže u taj posao i u kvalitetnu obuku - kaže Jeremić.

U Srbiji trenutno ima oko 800 auto-škola, od čega 65 u Novom Sadu. Prema nekim procenama, mnoge među njima biće zatvorene, dok će broj auto-škola u Novom Sadu najverovatnije biti prepolovljen kada počne primena novog zakona!

Jat spušta – ugled

Avioni tipa B737-700 nove generacije, osim smanjenja operativnih troškova, unaprediće kvalitet usluge i doprineće novom imidžu nacionalne avio-kompanije. Razvojnom politikom i odlukom za obnavljanje flote Jat ervejz je učinio još jedan korak da bi se vratio na mesto regionalnog lidera.

Ako je neko od putnika koji ovih dana pokušavaju da s domaćim avio-prevoznikom odlete iz Beograda pomislio da je ovo neka šala – prevario se. To je zvanični zaključak Upravnog odbora Akcionarskog društva za vazdušni saobraćaj – Jat ervejz, sa sednice koja je održana 23. juna 2009. godine.
Odluka o „novom imidžu” i „vraćanju liderske pozicije u regionu” znači pokretanje postupka za uzimanje u zakup dva aviona tipa boing 737-700 i to bi trebalo da bude početak četvrte faze Programa poslovnog preokreta Jat ervejza od 2009. do 2013. godine za koji je dobio podršku vlade u oktobru 2008. godine.
Upravni odbor konstatovao je da su „realizovane tri faze tog programa u okviru kog je Jat ervejz, u skladu sa zaključkom vlade Republike Srbije, sproveo sveobuhvatnu poslovnu konsolidaciju, politiku smanjenja troškova, novi program saobraćaja kao i program mera dobrovoljnog odlaska viška zaposlenih”.
Organ koji upravlja državnom avio-kompanijom utvrdio je da su novi modeli aviona potrebni jer Jat svoju saobraćajnu mrežu pokriva, pored sopstvenih, i sa četiri unajmljena vazduhoplova (dva aviona tipa ATR 72-200, jedan avion tipa B737-300 i jedan avion tipa B737-400). Po isteku ugovora unajmljene letelice biće vraćene vlasnicima.

Sa ovakvim zaključcima Upravni odbor Jata poneo se kao u onoj narodnoj izreci „mi drumom, Jat šumom”. Da su članovi ovog tela (koje strateški upravlja državnom aviokompanijom) samo jednom u poslednje vreme pokušali da se prevezu avionima Jata, čije putničke kabine izgledaju neprijatno devastirane, verovatno bi drugačije sročili zaključke o „sveobuhvatnoj poslovnoj konsolidaciji, smanjenju troškova i novom programu saobraćaja”. Jer, mediji su ovih dana puni skandala vezanim za Jat, njegovo poslovanje i odnos prema putnicima.
Prvi fijasko dogodio se na početku sezone godišnjih odmora kad je nacionalni avio-prevoznik pokazao da je nespreman za konkurenciju i tehnički nesposoban da preveze turiste iz Srbije u letovališta u Turskoj i Egiptu. Za sve nevolje turista krivi su bili drugi – države Turska i Egipat, čarter kompanije iz tih zemalja, direktorati civilnog saobraćaja... svi samo ne poslovni tim Jata.
A, na primer, putnicima na letu za Rim koji je pre desetak dana kasnio dva sata bio je kriv kapetan Jatovog aviona koji to jutro nije došao na posao.
Zatim je usledila nova blamaža sa drastičnim kašnjenjima aviona (kakvi nisu zabeleženi u svetskoj praksi) koji su na beogradskom aerodromu stvarali neopisive gužve i proizvodili nezapamćeno nezadovoljstvo putnika.

Potom je izbio još jedan veliki poslovni gaf. Iako je trijumfalno najavljivana kao „povratak posle 18 godina” linija za Dubrovnik završila je neslavno već posle prvog leta. Ispostavilo se, naime, da je menadžment Jata samoinicijativno „uveo” let za Dubrovnik i da je počeo prodaju karata a da prethodno nije dobio dozvolu vazduhoplovnih vlasti Hrvatske. Kad je iz te zemlje stiglo upozorenje da Jat može samo dva dana da leti za Dubrovnik, predsednik Upravnog odbora Jata Saša Vlaisavljević (inače, donedavni direktor te firme) izjavio je da to nema veze i da će Jat putnike kojima je prodao karte za Dubrovnik voziti u Tivat pa odatle autobusima do Dubrovnika. I po već oprobanom receptu, korišćenom u slučaju Turske i Egipta, Vlaisavljević je „vruć krompir” bacio u ruke države, tvrdeći da će „na temu Dubrovnika” iduće nedelje razgovarati državni sekretari dveju zemalja.
Ideja šefa Upravnog odbora Jata bila je toliko fantastična da je saopštenjem morao odmah da reaguje (za Jat nadležni) srpski ministar za infrastrukturu: „Objavljena vest je apsolutno netačna jer takav sastanak nije najavljen, pa tako neće 7. jula biti održan. Netačan je, naravno, i drugi deo vesti, jer, kada bi se takav sastanak i održao, na osnovu kompetencija koje imaju, dva ministarstva bi mogla da se dogovore o bilateralnim pitanjima, o eventualnom državnom sporazumu o vazdušnom saobraćaju, dok su komercijalni letovi, pa i ovi Jatovi za Dubrovnik, isključivo pitanje zainteresovane avio-kompanije i hrvatskih vazduhoplovnih vlasti.”

Куде жито да оборе цену

Квалитет пшенице још није угрожен. Нажалост, постоје у јавности велике манипулације и спекулације у вези с тим, а оне као последицу имају угрожавање примарне производње,

боље рећи, онога што је од ње остало. Опадање хектолитарске масе не значи угрожавање квалитета хлебног жита. Очито, посреди је притисак млинара и других структура на примарну производњу – истиче у разговору за “Дневник” управник Одељења за стрна жита новосадског Института за ратарство и повртарство др Србислав Денчић.
Квалитет хлебног жита, по његовој оцени, још није споран, међутим, готово двонедељна агонија у којој је ова биљка, доводи у питање приносе и сада се не може прецизирати колико ћемо пшенице пожњети овог лета. Сигурно је само једно – имаћемо је мање од 2 или 2,2 милиона тона, колико се прогнозирало раније. Ако би комбајни ушли у њиве колико данас и ако је тачна бројка о прелазним залихама од 400.000 тона хлебног жита, а то је цифра којом се барата у јавности, имали бисмо довољно за домаће протребе. А ако се те две претпоставке не поклопе...

Нико није рекао девет динара Поводом прекјучерашњег протеста неколико стотина банатских ратара незадовољних откупном ценом хлебног жита од девет динара, која им је, како кажу, понуђена, помоћник министра пољопривреде Слободан Теофанов изјавио је да Министарство није надлежно за одређивање цене пшенице, јер је формира тржиште. – Влада и Министарство пољопривреде не одређују цену и нико није рекао да је цена девет динара, пошто се она се формира у односу на понуду и потражњу – казао је он. – Значи, уколико се пољопривредни произвођачи и трговци, односно откупљивачи, буду договорили, цена можда буде и виша. Министарство за пољопривреду може само да појача неке мере уколико буде имало сагласност Владе.

Елем, Денчић каже да је већ изгубљено између 20 и 30 одсто приноса и да не можемо очекивати род већи од 1,7 милион тона. Да подсетимо, домаће потребе су око 1,8 милиона тона пшенице.
– Већ дуже жетва не може да иде нормалним током. Пожњевене површине су минорне – укупно је скинуто жита с можда пет или шест одсто. Сва пшеница која је остала трпи лоше услове јер се смењују киша и сунце. У свој тој агонији доста пшенице није полегло. Она која јесте, а такве је око 20 до 22 одсто, тотално је изгубљена – каже Денчић.
Овај стручњак објашњава да влажење и сушење пшенице доводи до тога да се маса зрна смањује, што се прати кроз хектолитарску масу. То је, вели, одраз тога да губимо принос. А ако овакво време потраје, биће још горе. Кад бисмо у овом тренутку почели масовну жетву, а то не можемо, били бисмо на нивоу 1,7 милиона тона, али сваким даном та цифра се смањује, упозорава Денчић.

Прекинути причу – О цени не треба дискутовати сада већ када сва пшеница буде у силосима, када се направе биланси и види стање на светским на берзама. Сада ваља прекинути ту ујдурму – каже Денчић, уз оцену да би, након жетеве, цене могле бити много више него што се у овом тренутку лицитира. Иначе, и у окружењу су услови за пшеницу лоши и биће је квантитативно мало.

Станимировић: Прихватићемо предлог за нову хрватску владу

Прихватићемо предлог ХДЗ-а о избору нове владе, односно његове кандидаткиње за мандатара Јадранке Косор, али то не мора да значи да ћемо остати у коалацији.

Сада смо само дали подршку за предлог који иде председнику Месићу, а наш коначан став ће се видети у Сабору када се буде гласало и када ми дижемо или не дижемо руку – каже за у разговору „Дневник“ лидер Самосталне демократске српске странке (СДСС) Војислав Станимировић. Срби су, вели, спремни да остану у коалицији, али под одређеним условима.
– Садашњи разговори с ХДЗ-ом иду у том правцу да коалициони споразум морамо ревидирати или обновити јер га нисмо потписали с Јадранком Косор већ с Ивом Санадером. Видећемо и у садржају и у временским роковима о чему се ради јер доста каснимо, а тражићемо да се, ако останемо у тој коалицији, оснажи место потпредседника Владе које имамо.
Који су ваши услови и који ресор ћете тражити?
– То могу бити, рецимо, људска права, националне мањине и неке друге области где би вицепремијер из наших редова био главни координатор. У сваком случају, десетак Владиних уреда се доста тичу наше заједнице и били бисмо задовољни ако би наш човек био главни координатор тих свих уреда или да добије конкретан ресор, уз потпредседничко место. Тако би више могао да учини за српску заједницу. У случају да не буде тако, поставља се питање наше подршке ХДЗ-у.
Очекујете ли јачи притисак СДП да изађете из власти и расписивање превремених парламентарнх избора?
– СДП нас стално притиска да изађемо из власти, али од њих не можемо много очекивати. У Србији је једна перцепција овога што говорим, али кад дођете овде, сасвим је другачије. Имамо 15 општина и 15 начелника Срба којима не пада на памет да изађу из коалиционог споразума јер би те општине могле ставити кључ у браву. Оне су сиромашне, буџетске општине, које очекују пројекте за обнову. СДП има своју причу за српске бираче, а из опозиције није у стању ништа да нам пружи. И када је могао, ништа од њега нисмо добили, према томе, немамо разлога да плачемо за СДП-ом, као ни за ХДЗ-ом.
Да ли ће одласком Санадера, однос између Загреба и Београда кренути силазном путањом и колико би то могло угрозити интересе избеглица, повратника и српске заједнице у Хрватској?
– Санадер је владао аутократски. Његовим одласком, ако се нешто не промени у вези с амбицијама за председника државе, односи у Влади могли би и мало олабавити, у том смислу да ће поједини министри постати самосталнији и да ћемо моћи лакше комуницирати с њима. До сада су министри без Санадера тешко доносили било какве одлуке. Према томе, не могу сада рећи какав ће тај однос бити, мислим да се неће посебно мењати. Прерано је за оцене билатералних односа. Можда се они у неким областима, попут просвете, културе, па чак и привреде, и убрзају.

Пуповац: чекамо програм владе

ЗАГРЕБ: Потпредседник СДСС Милорад Пуповац изјавио је да чрка програм будуће хрватске владе и разговор с новим мандатаром.Он је, због стабилности будуће владе, предложио оснивање коалиционог већа које би се редовно састајало, најмање сваки пут пре почетка саборског заседања, али и чешће како би се видело шта влада предлаже Сабору.

Carinski rat Srbije i Bosne

Dogovor ne važi... Bosna faktički

suspendovala CEFTA sporazum

Srpski proizvođači hrane će zbog uvođenja carina i uvoznih kvota u BiH izgubiti oko 200 miliona evra

Srpski izvoznici hrane ogorčeni su odlukom Bosne i Hercegovine da uvede pune carine i uvozne kvote na neke prehrambene proizvode iz Srbije i Hrvatske. Zakonom o zaštiti domaće proizvodnje BiH je faktički suspendovala sporazum CEFTA, koji je zemljama regiona omogućavao slobodan protok robe.

Pogođeni proizvođači zatražili su da Srbija preduzme kontramere protiv BiH, dok će bosanskom pravobranilaštvu uputiti predlog za vansudsko poravnanje.

Traže kontramere

Stručnjaci upozoravaju da će srpska privreda zbog ovakve odluke bosanskih vlasti izgubiti 200 miliona dolara!

Predstavnici srpskih proizvođača hrane ukazali su na jučerašnjem sastanku u Privrednoj komori Srbije (PKS) da će ovaj postupak BiH, koji se pri tom kosi sa sporazumom CEFTA, poskupeti njihove proizvode na tamošnjem tržištu do te mere da više neće biti konkurentni.

Zakon o zaštiti domaće proizvodnje BiH odnosi se, pre svega, na uvoz prehrambene robe iz Srbije i Hrvatske i stupio je na snagu u ponoć, 30. juna.

- Grupe proizvoda za koje se uvode pune carinske stope plus prelevmani čine goveđe meso, sveže, rashlađeno, smrznuto, svinjsko, ovčje, živinsko meso, svinjska masnoća, mleko i mlečne prerađevine, zatim jaja, med, povrće, voće, sokovi, vino, pivo, sirće... Ova grupa koja je napadnuta čini negde oko 40 odsto ukupne razmene sa BiH - naveo je sekretar Udruženja za poljoprivredu PKS-a Milan Prostran. On je podsetio da je za Srbiju tržište BiH jedno od najvažnijih.

- Ukupan agrarni izvoz ili robna razmena sa svim zemljama CEFTA godišnje iznosi više od milijardu dolara. U toj ukupnoj razmeni Bosna nam je jedan od najvažnijih partnera. Srbija tamo izveze hranu u vrednosti od 400 miliona, a iz BiH uveze negde oko 60 miliona dolara. Oko polovine srpskog izvoza u Bosnu pogođeno je ovom merom - kaže Prostran.

Stop za pivo i meso

Domaći izvoznici ističu da su ovom merom najviše pogođeni pivarska i mesna industrija. Predsednik Udruženja pivara Miodrag Maksimović najavio je da će pravobranilaštvu BiH zbog izgubljene dobiti, koja se u pivskoj industriji procenjuje na 7,5 miliona evra, podneti predlog za vansudsko poravnanje.

- Tržište BiH smo dugo „negovali", ali u poslednje dve godine stalno nailazimo na prepreke. Izvoz piva je prošle godine iznosio oko 900.000 hektolitara u vrednosti od 33 miliona evra. Sada, kada je Zakon stupio na snagu, opterećeni smo sa 15 odsto carine i 30 konvertibilnih maraka po hektolitru piva, odnosno 30 feniga po litri. To će nam u BiH povećati maloprodajnu cenu oko 35 odsto, što nas čini nekonkurentnim - naveo je Maksimović.

Menadžer izvoza „Imleka" Mirjana Karadžić podsetila je da ovo nije prva šok akcija koju je BiH učinila protiv proizvođača iz Srbije.

- Svojevremeno su nam uveli 40 odsto carina i uporno ih držali, iako je to bila privremena mera i trebalo je da traje samo šest meseci - rekla je Karadžićeva.

Direktor prodaje mesne industrije „Big bul" Đorđe Kuzminac naveo je da je mesna industrija stupanjem na snagu ovog zakona ostala bez 50 odsto izvoznog tržišta.

- Mesna industrija ima značajan izvoz u BiH, Makedoniju, Crnu Goru, pa ova odluka predstavlja ozbiljan udarac našim klaničarima - rekao je Kuzminac.

Generalni direktor kompanije „Karlsberg Srbija" Aleksandar Radosavljević ocenio je da se privreda Srbije neće oporaviti ako ova mera ostane na snazi duži vremenski period, jer će promet biti smanjen bezmalo 50 odsto.

- A pod znakom pitanja stavljaju se i sva dalja ulaganja - kaže Radosavljević.

Karte za neodobren let u Dubrovnik

Ministarstvo za infrastrukturu demantovalo vest da će u utorak biti održan sastanak sa hrvatskim Ministarstvom prometa oko dozvola za letove "Jata" u Dubrovnik.

"Objavljena vest je apsolutno netačna jer takav sastanak nije najavljen, pa tako neće 7. jula biti održan", saopštilo je resorno ministarstvo. U međuvremenu, sve je više onih koji su kupili karte koje je prodavao Jat ervejz, i koji svedoče da su prevareni.

Kako je navedeno, "kada bi se takav sastanak i održao, na osnovu kompetencija koje imaju, dva ministarstva bi mogla da se dogovore o bilateralnim pitanjima, o eventualnom državnom sporazumu o vazdušnom saobraćaju, dok su komercijalni letovi, pa i ovi Jatovi za Dubrovnik isključivo pitanje zainteresovane avio-kompanije i hrvatskih vazduhoplovnih vlasti".

"Koristimo i ovu priliku da istaknemo da Ministarstvo za infrastrukturu ima svog pres-atašea čiji su poslovi odnosi sa javnošću, što će reći tačno informisanje javnosti o aktivnostima Ministarstva, tako da nam drugi 'portparoli', pa ni ovaj koji je 'Beti' ponudio pomenutu netačnu vest, nisu potrebni", navodi se u saopštenju.

"Karte su prodavane kao da je redovna linija"

Vest da Jat ervejz posle 18 godina obnavlja let Beograd – Dubrovnik, u Srbiji obradovala mnoge, ali je ta radost trajala kratko. Naime, ni 24 sata od kada je objavljena, stigla je još jedna – prodaja karata je obustavljena, jer Jat ervejz ima dozvole samo za prva dva leta.

Prvi avion ka Dubrovniku odleteo je juče, a drugi će u ponedeljak. Međutim, karte za tu relaciju prodaju se već neko vreme, pa je oko 800 građana kupilo karte za letove kojih, kako sada stvari stoje, neće ni biti.

Tanja iz Beograda prošle nedelje je kupila kartu za Jatov let ka Dubrovniku, zakazan za 13. jul. Međutim, sinoć je saznala da tog leta najverovatnije neće ni biti, jer Jar ervejz za njega nema dozvolu.

“Poprilično sam se iznervirala, pošto meni ništa nije rečeno prilikom kupovine karata. Jutros sam ih pozvala i prvo su mi nagovestili da postoji mogućnost da će se ipak produžiti te dozvole, ali da će nam izvršiti povraćaj novca što ću ja i uraditi, zato što su druga opcija letovi do Tivta, sa Jatom, što meni ne bi odgovaralo jer mi je onda u svakom slučaju bolje da letim sa nekom drugom avio-kompanijom, sa boljim avionima”, kaže ona.

Iz Jata je najavljivano da planiraju da na liniji Beograd-Dubrovnik lete sve do kraja avgusta, i to svakog ponedeljka ujutru i četvrtka popodne. Međutim, predsednik Upravnog odbora tog avio prevoznika Saša Vlaisavljević, za B92 je potvrdio da dozvole imaju samo za dva leta. Jat ervejz je unapred prodavao karte i za letove za koje nema dozvolu, pa Vlaisavljević kaže da će tim putnicima biti ponuđeno da lete do Tivta ili da im im se vrati novac.

“Mi smo dobili dozvolu za dva prva leta, a ostale dozvole za sezonu će zavisiti od pregovora koji će početi u utorak između resornih ministarstava”, rekao je on.

Vlaisavljević tvrdi i da su svi putnici prilikom kupovine karata bili obavešteni da se za letove čeka na dozvolu.

“Sad sam na nekim vestima pročitala da su oni prilikom rezervacija, odnosno kupovine karata to napomenuli svim putnicima. To nije tačno. Ja nikakvo obaveštenje nisam dobila. Znači to je prodavano kao redovna linija. Ja sam im i postavila pitanje: ‘Da li je to sigurno?’ Oni su rekli: ‘To je sasvim sigurno’", kaže Tanja.

Portparolka ministarstva mora, prometa i infrastrukture Hrvatske rekla je za B92 da Jat ervejz ne može da dobije dozvolu za let u Dubrovnik, jer između dveju zemalja nije sklopljen bilateralni Sporazum o vazdušnom prometu. U hrvatskom ministarstvu nam je rečeno i da je moguće da će sledeće nedelje biti nastavljeni razgovori od tom Sporazumu, ali da to zavisi od Republike Srbije.

"Sukladno Zakonu o zračnom prometu u republici Hrvatskoj odobrenje za letove izdaje Agencija za civilno zrakoplovstvo i Agencija je Jat ervejzu izdala odobrenja za promotivne letove na liniji Dubrovnik-Beograd za 2. i 6. jul 2009. godine. Obzirom da između dviju država nije sklopljen bilateralni Sporazum o zračnom prometu, a za šta se republika Hrvatska u brojnim slučajevima zalagala, Jatu nije bilo moguće odobriti letove za čitavu sezonu", rekla je za B92.

Novi odnosi Rusije i SAD

Rusija je spremna da unapredi odnose sa SAD, posle više godina tokom kojih je između dve sile vladala "kriza poverenja, neaktivnost i nedostatak volje da se nešto učini". Predstojeći sastanak Medvedeva i Obame u Moskvi doprineće pronalaženju novih načina za saradnju, smatra ruski predsednik.

"Vašington i Moskva moraju da ostave po strani politiku sile iz prošlosti i da iskoriste samit da se zajedničkim snagama pozabave rešavanjem globalnih ekonomskih i političkih problema", izjavio je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev pred prvu posetu američkog predsednika Baraka Obame Moskvi.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev se nada da će predstojeći sastanak na vrhu sa američkim predsednikom Barakom Obamom pomoći Moskvi i Vašingtonu da pronađu nove načine za saradnju.

"Nova američka administracija sa predsednikom Obamom na čelu pokazuje volju da promeni situaciju, da izgradi efikasnije, sigurnije i modernije odnose. I mi smo spremni da učinimo naš deo", rekao je Medvedev u svom video blogu objavljenom na Internet sajtu Kremlja.

Obamina poseta Moskvi, sledeće sedmice, treba da pokaže prve rezultate pokušaja dvojice predsednika da "resetuju" loše veze, koje su tokom mandata bivšeg američkog predsednika Džordža Buša dostigle najniži nivo posle hladnog rata, navela je agencija Rojters.

Rusija je spremna, tvrdi Medvedev, da učvrsti odnose sa SAD, posle više godina tokom kojih je, takoreći, vladao hladan rat, što može da se opiše "najrazličitijim rečima" kao što su "kriza poverenja, neaktivnost, nedostatak volje da se nešto učini".

"Činjenica je da su, i pored ličnih kontakata koji nisu bili loši sa predsednikom Bušom, odnosi između Rusije i SAD takoreći pali na nivo hladnog rata", dodao je ruski predsednik.

Rusija i SAD imaju "posebnu odgovornost" da se bore protiv međunarodnog terorizma trgovine drogom i širenju nuklearnog naoružanja, ističe Medvedev.

"Mi smo ujedinjeni vrednostima naših civilizacija i vrednostma poštovanja za ljudski život, za ljudska prava i slobode", rekao je Medvedev.

Obama u dvodnevnu posetu Moskvi stiže u ponedeljak 6. jula. Očekuje se da će, tokom posete, dvojica predsednika utvrdi nacrt novog sporazuma o kontroli nuklearnog oružja, koji bi zamenio sporazum "START-1" čiji rok ističe u decembru, i da finalizuju dogovor o tranzitu vojnog materijala namenjenog NATO snagama u Avganistanu preko ruske teritorije.

Analitičari, ipak, procenjuju da, uprkos postojanju dobre volje kod obe strane, pokretanje nove faze međusobnih odnosa neće biti nimalo lak proces, navodi agencija Rojters.

Apel SAD da odlože razmeštanje raketnog štita

Ruski premijer Vladimir Putin pozvao je Sjedinjene Američke Države da odlože planove za razmeštanje raketnog odbrambenog sistema u Evropi, ističući da bi to pomoglo unapređenju odnosa dve zemlje.

"Ako vidimo da se naši američki partneri uzdržavaju od razmeštanja novog antiraketnog odbrambenog sistema, ili razmotre njihov stav prema širenju vojnopolitičkih blokova, onda bi to bio veliki pomak", rekao je Putin novinarima samo nekoliko dana pre posete američkog predsednika Baraka Obame Moskvi, od 6. do 8. jula.

Putin je istakao da je Moskva spremna za efikasnu saradnju sa SAD i da dosta očekuje od nove američke administracije, prenele su agencije.

Vašington navodi da bi raketni odbrambeni sistem, koji namerava da razmesti na teritoriji Poljske i Češke, bio namenjen zaštiti Evrope i SAD, kao i da ni na koji način nije usmeren protiv Rusije i ne bi neutralisao ili predstavljao pretnju ruskom nuklearnom arsenalu.

Prema američkom planu, grupa od oko deset projektila za presretanje bila bi bazirana u Poljskoj i povezana sa osetljivim radarskim sistemom u susednoj Češkoj.

Kako se Nemačka suprotstavlja rasizmu?

Nemačka je mnogo postigla u borbi protiv rasizma – smatra specijalni izvestilac UN za borbu protiv rasizma, rasnu diskriminaciju i neprijateljstvo prema strancima Gitub Muigai. On je ovih dana boravio u Nemačkoj.

Specijalni izvestilac Muigai je turneju po Nemačkoj počeo 22. juna. Bio je u Berlinu, Kelnu, Hajdelbergu, Karlsrueu, Nirnbergu, Lajpcigu, Rostoku i Hamburgu. Razgovarao je na samo sa političarima svih nivoa, već i sa predstavnicima nevladinih organizacija i ljudima koji se angažuju u borbi protiv diskriminacije i rasizma.

„Primetio sam da je od poslednje posete mog prethodnika, 1997, Nemačka usvojila zakon protiv diskriminacije. Bilo je to 2006. i predstavlja prekretnicu. Takođe sam prijatno iznenađen time da je u Nemačkoj okončana debata o tome da li je ova zemlja useljenička ili ne.“

U borbi protiv rasizma učinjeno je mnogo

On je pre svega pohvalio suzbijanje desno ekstremističkih grupacija i partija. Muigai se nedvosmisleno izjasnio za to da se ekstremističke partije, kao što je Nacionaldemokratska partija Nemačke (NPD), zabrane zakonom.

Međutim, on smatra da još mnogo toga treba da se uradi. U nemačkom društvu se mora razviti svest o tome šta je rasizam. Postoji naime tendencija da se rasizam izjednači sa ekstremističkom politikom. To je kratkovido, pre svega kada je reč o integraciji migranata.

„U policiji, u institucijama koje se bave migrantima, u sudovima mora se više obratiti pažnja. Rasizam i diskriminacija u svakodnevnom životu moraju se naći u fokusu - u školama, na javnim mestima, prilikom izdavanja stanova ili zapošljavanja.“

Nema dovoljno migranata u stranačkim taborima

Vlasti se na saveznom nivou jasno suprotstavljaju rasizmu, naglasio je Muigai. Međutim, uspeha ne može biti ako se odluke ne sprovode i na nižim nivoima vlasti. On je takođe napomenuo da u strankama nema dovoljno predstavnika sa migrantskom pozadinom. Uopšte, reč je tome da se više migranata nađe u javnom životu.

„Ljudi reaguju na ono što vide, više nego na ono što čuju. Voleo bih da vidim više policajaca turskog, afričkog ili vijetnamskog porekla. Više takvih ljudi voleo bih da vidim i institucijama koje strancima izdaju dozvole za boravak i rad. Trebalo bi da bude i više takvih lekara, a i prosvetnih radnika.“

Specijalni izvestilac UN će do 2010. Savetu za ljudska prava UN podneti izveštaj o svojoj poseti Nemačkoj. Osim pohvala, tu će se sigurno naći i neke preporuke saveznoj vladi.

Kad će kraj dolara?

Egoistični interesi Amerike nagone čitav svet da se trese. Zato odjednom svi govore o rezervnoj valuti

Nedavni samit Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) i BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) Fajnenšel tajms je nazvao „jekaterinbu-rškim prelomom“ i „krajem vojno-finansijske hegemonije Sjedinjenih Država“. Autor teksta ekonomista Majkl Hadson, dobitnik Pulicerove nagrade, ističe da je „moguće da će Jekaterinburg ući u istoriju ne samo kao mesto gde je poslednji ruski car doživeo kraj, već i mesto gde je prestala da postoji američka imperija“. „To je kraj dolara“, objasnio je Hadson.
I Valerij Fadejev, predsednik Komisije za ekonomski razvoj, član Društvenog saveta Rusije, glavni urednik časopisa „Ekspert“, uveren je da su promene u finansijskom sistemu neizbežne, ali i da se neće dogoditi tako brzo.
- Da, epoha SAD kao bezuslovnog lidera sveta se završava. Nastupa epoha u kojoj će biti jake Evropska unija i Kina. Ne znamo još koja će biti uloga Rusije, nadamo se - jaka. Pošto neće biti jednog lidera, neće biti ni jedne valute, kao što je to bio dolar. To se već dogodilo s Britanijom. Dok je Britanija bila najjača, funta je bila glavna valuta. Čim je imperija počela da se osipa, funta je počela da gubi tu ulogu. Ništa neobično. Ali za to je potrebno vreme. Proces je počeo i trajaće deset godina, osam ili dvanaest, ali sigurno ne godinu ili dve. Pojava evra je najvažniji korak na putu ka potiskivanju dolara. Nekad su i u Evropi koristili dolar. Kad u nekoj od evropskih banaka danas pokušate da zamenite dolare, oni ih obrću, okreću, razgledaju... A neki čak neće da menjaju. Evro je već sada za mnoge zemlje rezervna valuta. U rezervama Centralne banke Rusije je skoro polovina u evrima. Verovatno ćemo dvadesetih godina imati potpuno drugačiji finansijski sistem.
Inicijativa za zamenu dolara sa više rezervnih valuta potekla je od ruskog predsednika Medvedeva pre samita u Jekaterinburgu. O tome je bilo reči na sastanku Grupe 20, a tek sada, izgleda, dobija podršku drugih. Zašto?
- Rusija je pomalo uvređena što Amerika ne obavlja dužnost koju je preuzela. To je prirodno. Vidite kako nama Evropa zamera što, zbog problema sa Ukrajinom, nismo uvek u stanju da obezbedimo snabdevanje gasom. Stav Evrope je logičan i vrlo jasan: od vas kupujemo gas i dajte nam ga, mi hoćemo da se grejemo. Ostalo ih ne zanima. Ovde je slična situacija – sredinom devedesetih SAD su donele odluku da Amerika bude svetski finansijski lider i da se hegemonija SAD podržava svim metodama, uključujući i političke i vojne. Tada niko nije mogao da im se suprotstavi. Protivnik je bio samo Sovjetski Savez, a on se raspao, Evropa kao politički igrač bila je slaba, zemlje u razvoju nikakve... E, kad je već tako, Rusija kaže Americi: Vi ste svetski lider, vašu valutu koristi ceo svet, vi ste emisioni centar, preuzmite odgovornost za finansijsku situaciju u svetu. U suštini, nama ne smeta da postoji jedna rezervna valuta. Kad bi taj “car sveta” upravljao svetom normalno, ne bi bilo primedbi, kao što ih nije bilo kad je glavna valuta bila funta. Posle rata, Britanija je otišla u drugi plan, dolar je postao glavna valuta i opet je sve bilo u redu. Tu nema političkih problema. Dok je svima to odgovaralo bilo je u redu. Ali sada ne odgovara. Egoistični interesi Amerike nagone svet da se trese. Zato odjednom svi govore o rezervnoj valuti.
Da li ima osnove Hadsonova teza da Kina, Rusija, Indija i Brazil zvanično stvaraju vojno-finansijski blok da bi izbacili Ameriku iz Evroazije?
- Ne. Naprotiv, mislim da je mnogo bolje naterati Ameriku da se bavi tim poslom, da snosi odgovornost. Ali SAD ima isključivo jedan jedini interes - da održi visok standard u sopstvenoj zemlji. Ta logika se može videti i iz čuvene rečenice iz vremena Buša Starijeg koga su zemlje u razvoju krajem osamdesetih optuživale za egoističnu ekonomsku strategiju i politiku. Odgovorio je: Način života Amerikanaca nije predmet pregovora. Kako želimo, tako živimo. I sada je to jasno – Amerika čini stvari koje ne samo da ne odgovaraju ostalima, već im nanose štetu. I to mora da izazove reakciju. Rusiju taj stav nervira jer je teza “živimo kako hoćemo” protivurečna sa - “mi odlučujuće utičemo na ekonomsko i finansijsko stanje sveta”. Ako SAD biraju da žive kako hoće onda odgovornost za finansijsku stabilnost sveta mora biti preraspodeljena.
Mogu li se SAD naterati da se odgovornije ponašaju?
- Kratkoročno – ne. Svet nema šanse da izmeni situaciju. Svi mi možemo da vičemo i jaučemo o neodgovornosti SAD, ali nemamo načina da ih prizovemo odgovornosti. Šta da radimo – da ih bombardujemo? Ne možemo. Mi ne možemo da osvojimo Vašington. Imamo li realne poluge uticaja? Vrlo malo.
U SAD je veoma visok standard koji ne odgovara njihovoj ekonomiji. Viši u odnosu na ono što njihova ekonomija može da obezbedi za 20-30 procenata. Oni nedostatak proizvodnje kompenzuju emitovanjem dolara. Siguran sam da se problem Amerike ne može rešiti bez povećanja ekonomske efikasnosti njihove privrede. Znači bez sniženja standarda ljudi, a to je neverovatno težak politički zadatak. Ko će se usuditi da u ogromnoj zemlji smanji životni standard? Sledeći problem je to što se snižavanje standarda neće odnositi samo na siromašne, već i na elitu koja je nakupila ogromno bogatstvo i ceo svet joj je mali, i upravo elita mora da umeri zahteve. Tek tada će biti moguć preporod ekonomije SAD. To je složenije od svega ostalog. Danas su čak i američki automobili postali nerentabilni jer automobilske kompanije imaju ogromne socijalne i penzione obaveze. Da bi bili konkurentni, oni moraju da imaju manje poreze, a to opet znači da će ljudi koji su od njih zavisili, postati siromašniji. Kako se na to odlučiti? To je veoma složen politički zadatak. Ali svi to s nestrpljenjem čekaju.
Na kakve će se teškoće nailaziti prilikom uvođenja novih valuta? Rezervna valuta se ne može nametnuti, potrebno je stvoriti jaku ekonomiju i poverenje...
- Da bi mogla da opstane, nova rezervna valuta treba da svima odgovara. Dobar primer je upravo dolar - gotovo u celom svetu se spoljnotrgovinski poslovi obračunavaju u dolarima zato što je američka ekonomija najmoćnija na svetu. Američka država je najjača, uključujući i vojno. I nije reč samo o dolaru, već i o vrednosnim hartijama. Ako američka država emituje državne obligacije onda iza njih stoji ta moć. I upravo zbog toga su one privlačne. Da bi se kupila američka obligacija treba svoju valutu konvertovati u dolar. Sasvim prosto.

I zemlje BRIK, pogotovu Kina i Rusija, iako su inicijatori uvođenja novih rezervnih valuta, i dalje kupuju američke obligacije.
- A šta drugo? Nema šta da se kupi. Ne možete da kupite mnogo nafte, nemate gde da je čuvate. Kažete dijamanti – pa njih i nema toliko. A američke obligacije – to je vrlo zgodno, prosto zapis u kompjuteru. Ako postoji interesovanje, može da se doštampa koliko god treba. Čak ne mora ni da se štampa, dovoljno je uneti podatke u kompjuter. Uostalom, kad kažu da je „pukla“ američka ekonomija - to nije tačno. Ona je u teškom položaju, govori se o kraju kapitalizma. Smatram da je to čista glupost. Nema kraja kapitalizmu. Mi smo bili svedoci veoma burnog, globalnog razvoja tržišnog sistema, razvoja kojim se nije moglo upravljati, i zato je došao u ćorsokak. Ali to ne znači da se taj sistem tek tako može radikalno promeniti. Moram da skrenem pažnju da se radikalna izmena sistema događa tek kad postoji koncepcija te promene. Npr, u Rusiji je došlo do proleterske revolucije 1917. Ali postojala je koncepcija te revolucije. Francuskoj revoluciji je prethodio ceo vek prosvetiteljstva koji je pripremio tu revoluciju. Postojala je strategija, naravno sa svim teškoćama, ubistvima, žrtvama, sa svim bezumljem, ali postojao je vektor razvoja evropske civilizacije. Možemo li mi negde danas da pročitamo nešto o vektoru razvoja svetskog kapitalizma? Sistem koji sad upravlja svetskom ekonomijom je stvoren posle rata. Svetska banka MMF, STO su institucije koje su stvorile zemlje pobednice da upravljaju svetom. Ali svet se izmenio, te institucije ne odgovaraju promenjenom svetu. Znači, treba ih menjati. Ali ne možemo iz prsta da isisamo kako novi sistem treba da funkcioniše. Život treba da podstakne na misli, na ideje kako reformisati finansijske institucije. Proći će vreme, i videćemo. Sad polako počinje da sazreva svest o jednom od mogućih rešenja – nekoliko rezervnih valuta.
Predsednik Medvedev pominje mogućnost da rublja postane rezervna valuta?
- Moguće je jednog dana. Ali ne sada... Rusija ima vrlo mali finansijski sistem. I para je vrlo malo. I ministarstvo finansija i centralna banka vode politiku ograničenja novčane mase. Kako se onda može očekivati da će se neko jagmiti za rublju, ako rubalja ima vrlo malo? I Medvedevu je jasno da je to za sada potpuno nerealno, ali on računa na razvoj finansijskog sistema. Već smo rekli da su američke vrednosne hartije veoma zgodno sredstvo zato što iza njih stoji moć. U Rusiji je to takođe moguće, zato što je Rusija najmoćnija sirovinska država. Naravno, mi želimo da se razvijamo, ali za sada je to tako. Mi bismo mogli da emitujemo obligacije iza kojih stoji moć nafte, gasa, metala, isporuke gasa Evropi, politička i ekonomska stabilnost Evrope. Ali mi moramo da počnemo da ih emitujemo. Mi moramo da se krećemo ka stvaranju moćnog, suverenog finansijskog sistema koji ni od koga ne zavisi i iza koga stoji moć – ekonomska, politička i vojna. Tada će naše hartije biti privlačne i rublja će biti privlačna. Eto to je prirodan put kojim treba ići.
Za Rusiju je zona bivšeg Sovjetskog Saveza prirodna uticajna zona i to nema veze ni sa kakvim imperijalističkim ambicijama, kako neki često vole da kažu. To je zona odgovornosti, i ako se ponovo uspostavi nekadašnje tržište, to je 300 miliona ljudi, to je već ozbiljna stvar. Tu je mnogo zemalja, i njima će biti zgodno da koriste rublju u međusobnoj trgovini. To bi mogao biti početak. Ali da bi se to ostvarilo, Rusija mora da pojačava sopstveni finansijski sistem. To je dug i težak proces. Ni juan, iako svi govore da može da bude rezervna valuta, to nije. Nije, jer niko ne može da predvidi sudbinu Kine u predstojećih deset godina. Niko ne razume da li će se nastaviti to ekonomsko čudo ili ne. I to su, između ostalog, prepreke za uvođenje novog finansijskog sistema u svetu.
Pa ipak, juan u delu Azije već funkcioniše kao rezervna valuta, u juanima se trguje sa Brazilom, i sa još nekim zemljama...

Polomljene kosti jeftinije od zatvora

Da bi izbegli pravdu, okrivljeni sebi lome ruke i noge, operišu zdravo slepo crevo i izmišljaju razne druge bolesti samo da bi njihov predmet zastario. Ovu pretpostavku potvrdilo nam je više poznatih novosadskih advokata, od kojih smo saznali da je širok dijapazon načina da se izvrda na sudu.

Sva dela, osim onih ratifikovanih međunarodnim ugovorima, mogu da zastare, što znači da jedino zločini protiv čovečnosti, genocid i slična dela nemaju "rok trajanja".

Advokat Dragan Gojković kaže za GL da je lekarsko uverenje najčešće korišćena forma kojom se pravdaju izostanci na sudu!

– U svojoj dugogodišnjoj praksi susretao sam se sa svim i svačim, pa se često dešavalo da se svi odjednom razbole kad počne postupak, a to i potvrde lekarskim uverenjem. Zbog toga smatram da bi sudsko veće trebalo da rigoroznije kontroliše tu medicinsku dokumentaciju. Da ispita ko je to potpisao, zbog čega i da li je to zapravo tačno – kaže advokat Gojković.

Njegov kolega Predrag Bogovac kaže da je zastarevanje nekad opravdano, jer kažnjavanje posle određenog vremena izgubi svrhu pošto ne može da pruži nikakvu pouku ni počiniocu, a ni društvu.

A na koje sve načine građani odlažu suđenja, saznali smo u razgovoru s poznatim novosadskim advokatima i sudijama.

Ponekad okrivljeni ide do toga da sam sebi slomi ruku ili nogu ne bi li imao realno opravdanje.

– Dešava se da sami sebi naude samo da ne bi došli na sud, što je jezivo – rekao nam je jedan novosadski advokat.

GL je saznao da saučesništvo u opstrukciji pravde, pored stranaka i advokata, često dele i sudije. Promena sudija je velik problem jer svaki novi predsednik veća mora da ponovi ceo postupak. Nekad se tako jedna obična građanska parnica pretvori u maratonski proces.

– Imao sam jedan predmet u kojem je sudija promenjen čak pet puta! Nekad je to bilo zbog napredovanja u službi, nekad zbog ostavke i izuzeća. Ali, i zakazivanje pretresa na svakih šest meseci ili čak godinu dana ukazuje na to da svojom neodgovornošću produžavaju proces – reči su advokata s kojima je GL razgovarao.

Ipak, napomenućemo da zastarelost nije ista za svako delo, niti to može biti. Za najteža dela, za koja je zaprećena kazna zatvorom od 30 do 40 godina, rok zastarevanja je 25 godina. S druge strane, najlakša krivična dela za koja je maksimalna kazna 12 meseci, poput klevete i uvrede, mogu da zastare posle dve, odnosno četiri godine od pokretanja postupka.

– U krivičnim postupcima zaista nema puno primera da smo odustali od gonjenja zbog zastarevanja. Teža dela za koja su zaprećene veće kazne imaju i duži rok zastarevanja. U tim slučajevima, postoji i suđenje u odsustvu. Tome se pribegava kada je neka osoba u bekstvu – saznali smo od sudija novosadskog Okružnog suda.

Dvostruko ubistvo ispred banjalučke policije

Jasna Popović i Slobodan Štrbac ubijeni su u petak popodne u pucnjavi koja se dogodila na parkingu u ulici Vojvode Miloša, nedaleko od zgrade CJB Banjaluka.

Kako prenose "Nezavisne novine" u subotnjem izdanju, Štrbac je inspektor banjalučke policije, a Popovićeva supruga vlasnika banjalučkog lokala "Plejboj".

Krvavi obračun na parkingu počeo je svađom Štrpca i Popovićeve kada je ona počela da zove u pomoć.

Iz obližnje čuvarske kućice izašao je policajac koji je, kada je kod Štrpca vidio pištolj u ruci i povikao da ga baci.

U tom trenutku Štrbac je pucao u Popovićevu i okrenuo se s pištoljem u ruci prema policajcu, koji je zatim pucao u njega.

Pojedini mediji javili su da je sa ubijenom ženom bilo i dete koje nije povređeno.

Nezvanično se saznaje, da je motiv ubistva neuzvraćena ljubav.

Prema izjavama svedoka, koji živi nedaleko od mesta tragedije, komšije je oko 16.45 privukla galama i svađa koja se čula s parkinga iza CJB-a kod Vatrogasnog doma.

"Vidio sam muškarca i ženu koji su izašli iz plavog golfa kako se svađaju. Onda je muškarac počeo tući ženu koja je vikala. Tu je bio i jedan policajac koji ih je pokušao razvaditi i otrgnuti ženu od njega", priča očevidac.

Prema njegovim rečima, muškarac koji je udarao ženu je zapretio policajcu koji je pritrčao u pomoć "da će ubiti i nju i njega", nakon čega je pucao i sa više hitaca pogodio ženu, nakon čega je policajac ubio i tu osobu.

Prema izjavama drugog svedoka događaja, žena je vikala: "Pomozite mi, ubiće me", nakon čega je Štrbac ispalio tri metka u nju.

Ona tvrdi da je policajac, koji je sa dva do tri metka ubio Štrpca, bio vidno uzrujan zbog toga što je uradio.

Uroš Pena, direktor policije RS, odbio je da govori o identitetu ubijenih sve dok ne bude završena istraga.

Načelnik CJB Banjaluka, Zoran Stanišljević, potvrdio je novinarima da se u blizini objekta dogodilo dvostruko ubistvo, ali o detaljima, u interesu istrage, nije htio da govori.

"U toku je utvrđivanje identiteta poginulih, kao i druge istražne radnje kojima će biti utvrđeno ša se dogodilo", rekao je Stanišljević.

Na pitanje novinara da li je tačno da je u pucnjavi učestvovao i policajac, prvi čovek banjalučke policije je rekao da će se istragom i to utvrditi.

Pored leševa ubijenih nalazila su se dva pištolja, a policija i predstavnici tužilaštva, koji su se takođe našli na licu mesta, su tokom vršenja uviđaja postavili 19 oznaka za mesta gde su padali meci i čaure i dokazni materijali bitni za istragu.

Rupe od metaka vidljive su i na okolnim automobilima, a na haubi plavog golfa, koji je pripadao jednom od ubijenih, pored kojeg je pala mrtva žena, vidljivo je takođe nekoliko rupa od metaka.

Dvostruko ubistvo ispred slučaj istražuje i Unutrašnja kontrola MUP-a RS.

Ruska Katakombna Crkva?

29 oktobra 2004 godine se u 95-oj godini Života upokojio Vladimir Vladimirovič Bikov. Objavljujemo poslednji intervju sa ovim izuzetnim čovekom

Vladimir Vladimirovič Bikov je rodjen u Moskvi 1910 godine. Ceo njegov život je bio povezan sa “Marosejskom zajednicom” - zajednicom Crkve Sv. Nikolaja u Kleniku, gde je on prvi put došao kada je imao 11 godina u vreme kada je sv.pravedni Aleksej Mečev još bio živ, a potom je dugo vremena bio duhovni sin sveštenomučenika Sergeja Mečeva, skoro do njegove mučeničke smrti. Vladimir Vladimirovič je bio pravi primer pravoslavnog mirjanina: dobivši tehničko obrazovanje, on je ceo život radio u preduzeću i u naučnom institutu.



..Pritom je učestvovao u tajnim ili, kako ih je on sam nazivao domaćim Liturgijama u vreme kada su zbog toga pretili logor i smrt. Posebnu ulogu u životu Vladimira Vladimiroviča je odigralo dugogodišnje poznanstvo sa starcem Arsenijem. Njegova duhovna čeda su na njegovu molbu zapisala svoja svedočanstva o stradanjima za veru. Jedan od ljudi, do kojih su dolazila ta svedočanstva i ko ih je čuvao sve te godine je bio i Vladimir Vladimirovič Bikov. Početkom 90-ih godina, kada je Pravoslavni Sveto-Tihonski Bogoslovski institut objavio prva tri dela knjige “Otac Arsenije”, V.V.Bikov je za novo izdanje ustupio još neobjavljene materijale koje je imao, a zatim se posebno trudio sakupljajući od svojih poznanika ranije nepoznate priče. Sve one su ušle u kasnija izdanja knjige “Otac Aresnije”. Ta knjiga je prevedena na engleski, francuski, grčki, bugarski, poljski, latinski, španski i druge strane jezike, a njen ukupan tiraž je odavno premašio milion primeraka.

- Vladimire Vladimiroviču, recite nam molim vas kako ste vi prvi put došli na Marosejku.

- Ja sam u Crkvu Svetog Nikolaja na Marosejki počeo da odlazim 1921 godine kada mi je bilo jedanaest godina (nedavno sam u jednoj od savremenih publikacija pročitao za sebe da sam došao u Crkvu kod oca Alekseja Mečeva radi blagoslova da stupim u pionirsku organizaciju. To je naravno, prava glupost i molim vas da ništa slično ne pišete). U stvari u Crkvu sam došao prateći svoju stariju sestru - Elenu (ona je rodjena 1901 godine i bila je moja kuma inače je autor i sastavljač poznate knjige “Pastir dobri” o svetom pravednom starcu o.Alekseju).
Elena se jedno vreme bavila izučavanjem Jevandjelja u okviru studentskog kružoka, čiji je organizator bio Vladimir Marcinkovski - dovoljno poznat čovek. Jednom kada se pojavilo neko kompleksno pitanje, jedan od članova kružoka koji je odlazio u Crkvu svetog Nikolaja je rekao: “Mi imamo sveštenika na Marosejki, i možda će nam on razjasniti to pitanje?” I svo osmoro ljudi iz kružoka su zaista došli na Marosejku, gde su dobili detaljan odgovor na svoje pitanje - otac Sergej Mečev, naposletku sveštenomučenik im je pročitao celu lekciju, i oni su od tog trenutka počeli da idu u Crkvu neprekidno. To je bilo 1918-1919 godine, kada je još bio živ o.Aleksej Mečev (on je umro 1923 godine). Sestra je dovela i mene, jedanaestogodišnjeg dečaka kod oca Alekseja. Prvi susret sa njim je ostavio snažan utisak na mene: dok me je ispovedao, on mi je govorio sve to što sam ja njemu hteo da kažem. Umro je 1923 godine, i rukovodjenje zajednicom je po blagoslovu Patrijarha Tihona primio na sebe sin oca Alekseja, budići sveštenomučenik Sergej, čiji sam ja bio duhovni sin 18 godina - sve do njegovog streljanja.

- O svetom pravednom Alekseju (Mečevu) se naravno može pričati beskrajno mnogo, ali šta biste vi izdvojili kao najglavnije za opis njegove duhovnosti?

- Otac Aleksej je bio veliki molitvenik, on se neprekidno molio, a za osnovu celog svog života je imao tri zapovesti. Uvek je ovako govorio: najvažnija zapovest koja se nalazi u Bibliji je: “Ljubi Gospoda Boga tvoga svim srcem svojim, svim umom svojim i svom dušom svojom”, i druga njoj slična - “ljubi bliŽnjega svoga kao samog sebe”, kao i izreku apostola Pavla u poslanici Galatima: “Bremena jedni drugih nosite i tako ispunjavajte zakon Hristov” (Gal. 6, 2) - te zapovesti su bile životna osnova svetog pravednog o.Alekseja. On je svakog čoveka koji mu je dolazio dočekivao sa ogromnom ljubavlju i razvijao je duh ljubavi prema ljudima u celoj svojoj zajednici.




- Da li biste mogli da nam podrobnije ispričate o životu marosejske zajednice?

- Ta zajednica je bila jedinstvena. Kao što je poznato iz biografskih podataka oca Alekseja, on je u početku osam godina služio bez parohijana. Svaki dan je dolazio u praznu Crkvu i služio. Početkom XX veka se u mnogim Crkvama služilo uglavnom nedeljom i za praznike, a svakodnevno služenje je bila prava retkost.
A kada je počeo prvi Svetski rat - 1 avgusta 1914 godine, mnogo naroda je pošlo ne samo u Crkvu na Marosejki, već i u mnoge druge Crkve. Nekoga su pozvali na front, neko je dobio izveštaj sa fronta o pogibiji vojnika, nekome je sin, brat ili sestra bila na frontu, neko je nestao bez vesti ili je ostao na teritoriji koju su Nemci okupirali. Gde se mogla tražiti zaštita, od koga? ... Zaštita se mogla tražiti samo od Boga. I ljudi su pošli ka Bogu. I otac Aleksej ih je dočekao u Crkvi na Marosejki. On je svakoga umirivao, a mnogima je govorio: “Ne brinite, vaš rodjak je živ, ništa se nije desilo” iako ti ljudi nisu dobijali pisma, niti su bilo šta znali o sudbini svojih nestalih rodjaka. Ali to je bio veliki prozorljivac, veliki starac. Crkva je i uoči 1917 bila tako puna da je bilo teško ući u nju, toliko je bilo naroda. A 1917 godine kada je počeo Pomesni sabor Ruske Pravoslavne Crkve, a Nikolaj II se odrekao prestola, za Patrijarha je izabran Sveti Tihon. Sveti Tihon je ocu Alekseju dao blagoslov za forimranje zajednice. Jedna od karakteristika te zajednice je bila ta što su je činili uglavnom inteligentni ljudi, koji su završili institute ili su još učili, kao studenti (kasnije su njih počeli da isključuju). Bilo je mnogo devojaka iz bivših plemićkih porodica. Ali u zajednici naravno nisu bili samo predstavnici inteligencije, već je bilo i običnih ljudi, koji su po duhovnosti, znanju i molitvenosti često prevazilazili inteligenciju. Takodje se u zajednici oca Alekseja pojavila tada nova crkvena ideja - o formiranju manastira u svetu. Znate šta to znači, zar ne? Mnoge žene su želele da postanu monahinje, a otac Aleksej im je govorio: danas je teško biti monahinja jer se manastiri zatvaraju, ali vi u svojoj kući napravite mir, izgradite u kući svoju domaću Crkvu, kako bi sav vaš život bio ispunjen molitvom. I tako je većinu žena odgovorio od primanja monaštva. Znam samo dva slučaja kada je blagoslovio sestre za monaštvo, a one koje ga nisu poslušale pa su bez obzira na sve primile monaštvo su završile život veoma loše. Njih je bilo jedno tri-četiri sada se tačno ne sećam.
Svi radovi u Crkvi - sve do jednog- su izvršavali članovi zajednice bez ikakve nadoknade. Možda su samo starica koja je prodavala sveće na sanduku i čuvar dobijali neki novac. Svi ostali su sve radili besplatno. Svaki član zajednice je davao otprilike 10-20% sopstvene zarade za Crkvu. Zašto? U to vreme je sovjetska vlast smislila veoma interesantan način za zatvaranje Crkava. Crkvi su kao recimo trgovačkom preduzeću nametali najveći porez, koji je morao da se plati. A ako porez nije bio plaćen, Crkvu bi zatvarali. Pored toga, bilo je mnogo bolesnika, siromašnih, mnogo ljudi je bilo u deportacijama itd. Taj novac je najpre korišćen za otplatu poreza, a zatim za one ljude kojima je bio potreban. Još za vreme oca Sergeja, posle smrti oca Alekseja, organizovan je niz kružoka: pletenje, stolarija, bravarstvo, ikonopisanje. Ikonopis je vodila izuzetna žena, Marija Nikolajevna Sokolova, koja je naposeltku organizovala celu školu ikonopisanja. Svi članovi zajednice su radili po kružocima, medjusobno su opštili, i živeli su nekim novim, posebnim duhovnim životom - ali u svetu.
Marosejka je zatvorena 1932 godine na Blagovesti. Poslednju službu je služio veoma dobar sveštenik otac Aleksandar Iljin. Tada je otac Sergej blagoslovio da se služi u kući. I tako je u našem stanu pre 1941 godine kada su oca Sergeja streljali odsluženo više od 250 Liturgija.




- A kako su se služile te Liturgije “u podrumu”?

- Ne volim reč “podrumska Crkva”, ona nekako ne priliči Crkvi, ali to je bio život u stegama izuzetnog terora, uz neprestanu opasnost za hapšenje, i svako takvo služenje je bilo strah. Kod nas su služili sveštenici iz Moskve, koji su se negde skrivali. Oni su dolazili iz Rjazanske, Vladimirske, Tverske oblasti, s radošću govoreći da sveštenik koji ne služi Liturgiju nije sveštenik. On se osvećuje samo onda kada služi Božanstvenu Liturgiju. Bilo je veoma komplikovano organizovati službu. Serafima-Sima Aleksandrovna Solovjeva je dočekivala svakog sveštenika na železničkoj stanici i dovodila ga kod nas. Ja bih onda negde sačekao sveštenika i Simu, i ona bi prolazeći pored mene ostavljala sveštenika, i bez reči odlazila, a ja bih ga vodio kući. Imali smo takve odežde napravljene od belog materijala, koje su bile tako lagane da su se mogle smatrati čaršavom. Imali smo diskos, daronosicu. Sve sam ja to ručno napravio. I počinjala bi služba. To je bilo veoma opasno, svešteniku je pretilo 10 godina zatvora, a svima nama po pet. Naša sobica je mogla da primi 12 ljudi, a više od toga je već bilo teže, jer je trebalo postaviti Presto. Mi smo imali pravo da dovedemo dvoje ljudi iz kruga svojih prijatelja, one koje smo želeli i koje smo znali, verne ljude, a Serafima Aleksandrovna je mogla da dovede deset drugih. Ko su bili ti ljudi? Većina njih su bili Marosejci. Oni su se smenjivali na svakoj službi: danas jedan, sutra - drugi, potom treći itd. Dolazili su čak i vernici iz drugih Crkava koje je Sima znala, a za koje je bila uverena da nas neće izdati. Služba je bila zadivljujuće blagodatna. To je bila kako se obično kaže, ali ja ne volim tu reč, “katakombna Crkva”. A u stvari to je bila domaća Crkva. Patrijarh Tihon je još 1923 godine dao blagoslov da se služe takve službe. Postojalo je nekoliko sličnih domaćih Crkava, ali su se svi trudili da se ne zna gde se one nalaze, jer je postojala takva zapovest: što manje znaš, to manje iz tebe mogu da izvuku ispitivanjem.

- Vladimire Vladimiroviču, iz vaše priče postaje jasno da je vernicima bilo veoma teško živeti u sovjetsko vreme, a može li se izdvojiti ono što je bilo najteže?

- To je naivno pitanje. Za vernika je najteže bilo to što nije postojala Crkva, niti mogućnost da se učestvuje u Velikoj Božanstvenoj Liturgiji, kao i nemogućnost da se pričesti Svetim Životvornim Tajnama. Naravno, bilo je otvorenih Crkava ali je bilo praktično nemoguće odlaziti u njih. Moja druga žena Jelisaveta je radila na vojnom institutu i jednom je (bilo je to tridesetih godina) pošla da se pokloni čudotvornoj ikoni “Neočekivana Radost” u Crkvi Ilije Prostog na Ostoženki. Ona je tri puta otišla da celiva ikonu. I odjednom posle trećeg puta, pozvao ju je načelnik i rekao: “Jelisaveta Aleksandrovna, znate li da ćemo vas otpustiti”. Ona je upitala: “Zašto?” - “Pokazalo se da vi odlazite u Crkvu Ilije Prostog...” Znači, neko ju je pratio. I dobila je otkaz.
Drugi neprijatan slučaj se desio već pedesetih godina, čini mi se 1953-e godine kada je Staljin umro. Živeli smo na Arbatu, i najbliža Crkva nam je bila u Filipovskoj ulici - Jerusalimsko podvorje. Žena i sin su tu odlazili, a sin je već išao u školu. Jednom su izlazili iz Crkve i prišli su im jedan muškarac i jedna žena, dobro obučeni, i rekli: “Kako vi imate pravo da svoga sia vodite u tako mračnu i nazadnu ustanovu? Vi treba da vaspitavate graditelja komunizma! ...Gde, u kojoj školi on uči?” Ona je jedva uspela da se odvoji od njih, sela je na tramvaj “A” i otišla u sasvim suprotnu stranu od kuće. Eto kako je bilo teško ... Zato su se i organizovale domaće Crkve, a ne samo zbog toga što kako mnogi misle ljudi nisu hteli da idu u običnu Crkvu - ne, ljudi su se bojali da idu tamo.

- Kažu da je u godinama gonjenja na Crkvu, vera bila jača nego danas kada je sve otvoreno i dozvoljeno. Da li je po vašem mišljenju to tako ili ne?

- Da, to pitanje je teško i složeno ali ću ja odgovoriti na njega. Kada sam bio u ekspediciji na Severu na moje oči su zatvarali Crkvu: iznosili su iz nje, kako drva, tako i ikone i sekli ih. To je radilo nekoliko starica i devojaka, prisustvovala su i dva ili tri harmonikaša, oni su se radovali što se Crkva zatvarala i pevali su bogohulne pesme. Okolo je stajala ogromna grupa vernih seljaka, koji su veoma voleli svog sveštenika, kako sam ja potom shvatio, - i niko iz te velike grupe nije rekao: “To ne treba raditi, to je sramota!” - To je bilo strašno. Svi su se bojali. Ne znam da li je u toj grupi bio makar i jedan pravi vernik, ne znam. Sekli su ikone koje se ne mogu videti ni u jednom muzeju ...
Evo odgovora na vaše pitanje. Ako su ljudi imali pravu veru, ona je zbog progona samo jačala. A ljudi koji su ranije samo odlazili u Crkvu i pričešćivali se i ispovedali jednom godišnje, u toku Velikog Posta, zato što je to tako trebalo, - oni su svi odstupili od Crkve. I zato je ostalo samo “malo stado”, kako je rekao Gospod u Jevandjelju.

- Vladimire Vladimioviču, da li su gonjenja na neki način pogodila vas ili članove vaše porodice?

- Moj otac, Vladimir Petrovič Bikov, potiče iz bogate, starinske plemićke porodice, i imao je veliko imanje na Podsoljnečnoj stanici. Radio je veoma dugo na raznim odabranim plemićkim dužnostima u Moskovskoj guberniji. Oca su posle revolucije hapsili nekoliko puta, deportovali, dva puta su ga vodili na streljanje, ali mislim da su ga više plašili nego što su hteli da ga streljaju. Moja starija sestra Elena Vladimirovna, udata Apuškina, je provela tri godine u deportaciji u Kazahstanu. Uhapsili su je 1932 godine pošto je bila vernica.
Što se mene tiče - ja sam rodjen 1910 godine, i dobro pamtim dogadjaje iz 1917 godine. Ja u bukvalnom smislu reči nisam postradao od represije. Ali sam posle završetka gimnazije bezuspešno pokušavao da upišem institut, i svaki put sam popunjavao upitnik, koji bi bio pročitan ali me nigde nisu primali zbog mog plemićkog porekla. Dve godine sam morao da provedem na Severu, u ekspediciji za proučavanje železničkih puteva za prevoz drvene gradje. Posle toga sam se vratio u Moskvu, situacija se malo promenila i uspeo sam da počnem da radim u zatvorenom vojnom preduzeću, u kome sam radio 32 godine. Poslednjih nekoliko godina sam bio glavni tehnolog u preduzeću. Zatim sam otišao iz tog preduzeća, i obavljao sam dužnost zamenika direktora za naučni rad u jednom institutu. Progon Crkve me nije direktno pogodio. Imam veliki broj nagrada iz sovjetskog perioda - Radnički crveni znak, Znak počasti itd. Nisam bio ispitivan. Očigledno mi je Gospod dao dar nekog posebnog odnosa sa ljudima - ljudi koji su sa mnom opštili su nekako veoma brzo počeli da se druže sa mnom.
Ja sam razgovarao sa ministrima, glavnim načelnicima, saradnicima, i svi su mi veoma verovali. Često se dešavalo da letim avionom ili putujem vozom (morao sam često da odlazim u institutske filijale), a saputnik bi bez ikakvog pitanja sa moje strane odjednom počinjao da priča svoj život. To me je čudilo još u mladosti, kada su marosejske sestre koje su 10 godina bile starije od mene, govorile da bi teško kome mogle bilo šta da ispričaju. Naravno, ja nikada nikome nisam ništa pričao od onoga što sam čuo. Kada sam radio u institutu bio je trenutak kada su mi predlagali da postanem obaveštajac NKVD-a. Ali Gospod me je sačuvao i ništa od toga nije bilo.

- Da li po vašem mišljenju u naše vreme postoje zajednice kao što je bila ta na Marosejki pri ocu Alekseju i ocu Sergeju?

- Zamislite sledeći primer: talentovan konstruktor, naprimer Tupoljev, pravi takve avione koje pre toga niko nije napravio. Logično je da se oko njega okupi veliki broj talentovanih ljudi koji mu pomažu da napravi taj avion. Tako je i u duhovnom životu - samo talentovani sveštenik, duboko verujući može da formira zajednicu koja bi bila duhovno velika. Jedna stvar je nešto želeti, a druga stvar je da ti sam treba da napreduješ u molitvi, da zavoliš svoga bližnjega kao samoga sebe, kao i crkvenu službu. A bez toga samo želiš a ništa ne možeš. Čini mi se da se pri Crkvi Svetog Nikolaja u Kuznjecu formira zajednica slična marosejskoj. Ali takvih zajednica u pravom smislu reči danas nisam video. Ima još jedan veoma važan momenat. Ako ne pamtiš prošlost, onda nemaš ni otadzbinu, niti bilo šta drugo. Treba poznavati prošlost i sveštenike koji su služili u tvojoj Crkvi, ne samo velike starce već i obične sveštenike koji su postradali za veru. Iz marosejske zajednice je naprimer izašao veliki broj dostojnih sveštenika, ali malo ko od savremenih parohijana zna nešto o njima. A ako imaš prošlost, onda imaš zaledje i tada je moguće formirati zajednicu koja će živeti i danas i sutra i u sve dane.

Брат исторический серб

– Предраг, вы были одним из первых представителей Сербской Православной Церкви, приехавших учиться в русских духовных школах после довольно долгого перерыва. Раньше, до революции, в России учились очень многие сербские богословы, будущие архиереи и церковные деятели. Потом по политическим причинам был значительный перерыв.

– Надо уточнить: я был не первым. До меня после Второй мировой войны уже учились представители Сербской Церкви, но в Московской духовной академии. Но ваш вопрос верен в том отношении, что я был первым, кто приехал тогда в Санкт-Петербургскую (тогда Ленинградскую) духовную академию. Это произошло в 1977 году, еще при митрополите Никодиме (Ротове), а ректором тогда был архиепископ Выборгский Кирилл, нынешний Патриарх Московский и всея Руси. Я проучился с 1977 по 1981 год в академии и на регентских курсах (классах).

Недавно я был в Санкт-Петербурге. И сейчас там учится 17 сербских студентов, что не может не радовать.

– Кто из тогдашних преподавателей вам особенно запомнился? С кем из богословов вам удалось пообщаться в те годы?

– Я хорошо помню, что когда приехал, то преподаватель истории Русской Церкви и Славянских Церквей протоиерей Иоанн Беревцев меня встретил словами: «Вы у нас исторический серб». Потом он меня так и называл – «брат исторический серб». Почему исторический? Потому что я действительно первым приехал туда учиться после довольно длительного перерыва.

Помимо отца Иоанна, я с особой теплотой вспоминаю покойного отца протоиерея Ливерия Воронова. Это был изумительный, на мой взгляд, богослов, человек очень глубокой веры и автор серьезных научный трудов. Он вел у нас историю Церкви и догматическое богословие.

И, конечно, самая значительная для меня фигура – это мой научный руководитель почивший Николай Дмитриевич Успенский, преподаватель по церковному пению и регентству и, конечно, серьезный литургист. Под его руководством я и писал свою работу. Заканчивал диссертацию, уже уехав домой, потому что у него не так легко было писать: надо было справиться не только с научным аппаратом, но и с рукописным фондом, что требовало серьезных усилий. Но сейчас я безгранично счастлив тому, что Успенский был моим научным руководителем.

Церковное право и византологию нам преподавал протоиерей Стефан Дымша. Мне особенно запомнились преподаватели с регентского отделения, например по вокалу – Галина Сергеевна Петрова. Для меня имело особое значение это приобщение к традиции церковного пения, духовная постановка голоса.

– Насколько в вашей дальнейшей преподавательской деятельности пригодился опыт, накопленный за время учебы в России?

– Когда я вернулся в 1982 году, то решением Священного Синода был назначен преподавателем церковного пения и регентом студенческого хора Богословского факультета СПЦ в Белграде. Конечно, опыт, накопленный в русских духовных школах, особенно в регентском деле, мне очень пригодился.

Дело в том, что тогда в Белграде было очень мало церковных хоров. 15 лет тому назад мы с нашим коллегой основали фестиваль духовной музыки в Белграде. Потом появились так называемые летние духовные академии: это что-то вроде лагерей в Студенице и других наших известных лагерях, где стараются возродить и преумножить традиции церковного пения.

– Мы знаем, что вы, в том числе во время своих исследований, занимались изучением наследия русских богословов и церковных деятелей. На ваш взгляд, каково было влияние Русской Церкви в эмиграции, центр которой в межвоенный период находился в вашей стране?

– Я могу судить об этом по своему личному опыту, поскольку еще застал, еще помню русскую эмиграцию, русский приход, жизнь русского подворья в Белграде 40 лет назад. Я поступил в 1968 году в Белградскую семинарию святого Саввы и одновременно прислуживал в храме Святой Троицы подворья Московской Патриархии в Белграде, непосредственно общался с русскими белыми эмигрантами, с остатками русских беженцев после революции. Это были 60-е годы XX века, и тогда русских еще было довольно много в Белграде. Всенощная на подворье тогда длилась, как и сейчас в России, – ничего не пропускалось.

Отец настоятель храма и мой первых духовник – отец Виталий Тарасьев, скончавшийся в 1974 году, и его сын, сослужитель и преемник – отец Василий Тарасьев, который собственно и привез меня с собой в Россию, в те годы служили и в храме Святой Троицы и раннюю литургию в Иверской часовне на русском участке кладбища в Белграде, где похоронены знаменитые русские деятели, богословы, ученые. Под часовней находится склеп и усыпальница, где похоронен митрополит Антоний (Храповицкий) и его келейник архимандрит Феодосий. Это очень святое и знаменитое место. Там же рядом находится памятник двум с половиной миллионам русских воинов Первой мировой войны. Теперь в Иверской часовне редко служат. Там идет реставрация.

И отец Виталий, и его сын, отец Василий, который родился уже в Сербии, говорили языком «белых» русских. Такого русского больше нет.

– Как ваш духовник отец Виталий Тарасьев учил относиться к Церкви?

– Своим примером. Отца Виталия я никогда не видел без рясы; его сына, отца Василия, тоже. В рясе и с крестом везде, куда бы ни шли, даже на базар. Ты христианин и остаешься им в любом месте. Пусть весь мир вращается вокруг тебя, но он не должен касаться близко твоего сердца. Не случайно самые образованные и высокодуховные сербы, в том числе и богослов преподобный Иустин (Попович), исповедовались у отца Виталия. Отца Иустина спрашивали: «Как вы, ученый человек, исповедуетесь у простого батюшки?». И отец Иустин отвечал: «Да, он простой, но молитвенник».

После причастия отец Виталий для каждого находил ласковое словечко, и ты чувствовал, что приходил к Господу, Отцу своему, попадал в Его объятия. А потом шел по делам до следующей встречи. Вот так батюшка общался с нами, молодыми семинаристами.

– А какие службы вам запомнились в русской церкви особенно?

– Отец Виталий очень любил служить литургию и служил ежедневно, но мне лично запомнились долгие всенощные. Их все выстаивали, и никто не жаловался, все дышали одним духом. А у отца Василия, его сына, запомнилась больше литургия и его возгласы. У него был прекрасный тенор, изящный голос очень широкого диапазона. Помню его высокое «фа», которым он настраивал хор на «Милость мира» Архангельского. И делал это так, что поднимал весь храм. Весь храм становился небом на земле.

– Какой жизненный урок, Предраг, вы получили в русской церкви Святой Троицы?

– Отец Виталий ничему не учил. Он просто проповедовал собой, своей улыбкой нес мир и спокойствие. Также и отец Василий.

Одним словом, в 1960–1970-е годы русская жизнь в Белграде была очень активной, и я с Русью познакомился именно там, а в баритональном теноре отца Виталия Тарасьева, как мне казалось, слышалась русская степь, и когда я приехал сюда, то убедился, что это именно так.

Потом хором управлял и Андрей Витальевич Тарасьев, который, по-моему, лучший знаток русского наследия в Белграде.

Трудно недооценить значение для нас, сербов, русских эмигрантов: митрополита Антония (Храповицкого), святителя Иоанна Шанхайского, архимандрита Киприана (Керна), владыки Иоанна (Шаховского); многие из них кончали наш богословский факультет, преподавали в наших духовных школах. Святитель Иоанн Шанхайский преподавал, например, вместе с нашим преподобным Иустином (Поповичем) в семинарии в Битоле.

Русские оставили свой след во всех областях духовной, культурной и национальной жизни Сербии и внесли колоссальный вклад.

– Вам довелось учиться в русских духовных школах и долгое время преподавать в сербских. Что, на ваш взгляд, есть общего и какие различия сейчас существуют между ними?

– Мне кажется, что самое важное, что можно почерпнуть в духовных школах Московской Патриархии, – это богослужение, это молитвенная жизнь. Сейчас все больше возрождается, укрепляется ваше русское духовное наследие. Возврат к вашим святым отцам означает одновременно возвращение к древним отцам. Самое драгоценное, на мой взгляд, – это что у вас богословие идет параллельно с возрождением духовной жизни.

А у нас немножко другой подход. Сейчас наблюдается некоторый уклон, не скажу, чтобы к западному, но несколько к более философскому подходу. То есть больше делание происходит в уме, а о том, чтобы приложить сердце к молитве…

Я думаю, что настоящие богословы, воплотившие богословие в своей жизни, говорят нам о том, что нет духовной жизни, если не прилагаешь сердце. Необходима умно-сердечная молитва. Может ли молитва быть только умной? Вот вопрос всем нам, богословам.

Источник: Православие.ру

иеромонах Игнатий Шестаков

Čeda dobio državničko obezbeđenje

Ministarstvo unutrašnjih poslova dodelilo je lideru LDP-a Čedomiru Jovanoviću državno obezbeđenje, na kakvo imaju pravo samo najviši državni funkcioneri. Odluka o dodeljivanju državničkog obezbeđenja Jovanoviću doneta je pre oko dva meseca na osnovu "bezbednosne procene", a rešenje je potpisao lično ministar Ivica Dačić.

Sam ministar policije juče nam je potvrdio da je lider LDP-a dobio službeno obezbeđenje.
- Postojala je informacija, odnosno urađena je procena o bezbednosnoj ugroženosti Čedomira Jovanovića. Onda se postupilo prema toj proceni. Ne znam detalje, tražite informacije preko Biroa za komunikacije od Uprave za obezbeđenje ličnosti - rekao nam je Ivica Dačić.

Međutim, nadležni u MUP-u Srbije još od 18. maja uporno odbijaju da našem listu dostave podatke o tome koliko košta obezbeđenje lidera LDP-a. Jedini odgovor koji smo dobili od Biroa za komunikacije jeste da je reč o "službenoj tajni".
"Iz nadležne uprave stigla nam je povratna informacija da su odgovori na pitanja o obezbeđenju Čedomira Jovanovića državna, odnosno službena tajna i da se ne mogu saopštiti medijima", saopštavaju u Birou za komunikacije MUP-a Srbije.
Zbog ovakvog odgovora policije javnost je ostala uskraćena za sledeće odgovore: Kada je tačno doneta odluka o dodeli obezbeđenja Čedomiru Jovanoviću i kada je ova odluka primenjena? Da li je tačno da su lideru LDP-a danonoćno na raspolaganju petorica vrhunski obučenih policijskih specijalaca? Da li policajci koji su raspoređeni u obezbeđenje predsednika LDP-a koriste policijska kola ili se voze u privatnim automobilima Čedomira Jovanovića?

Papuljas: Grčka podržava integraciju Srbije u EU

Grčki predsednik Karolos Papuljas podržao je integraciju Srbije u Evropsku uniju i izrazio nadu da će do kraja godine biti pozitivno rešeno pitanje vizne liberalizacije.

Posle razgovora sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u Palati Srbija, Papuljas je na konferenciji za novinare rekao da je stav Grčke da je Srbija strateški partner i sagovornik Grčke.

Srbija je zemlja koja treba da bude faktor stabilnosti u širem regionu, rekao je Papuljas i u tom smislu istakao da Grčka "podržava evropsku perspektivu Srbije".

"Stav Grčke je da Srbija treba da u najkraćem roku postane članica evropske porodice", rekao je Papuljas i izrazio nadu da će do kraja godine biti rešeno pitanje ukidanja viza.

Kad je reč o Kosovu, Papuljas je rekao da je stav Grčke poznat po tom pitanju i da je ona uvek bila za uzajamno prihvatljivo rešenje, bez pobednika i poraženih.

On je rekao da su ekonomski standardi i poštovanje manjina najviši prioritet na Kosovu gde Grčka ima svoje vojnike u sastavu Kfora.

Tadić je zahvalio Papuljasu na principijelnom stavu njegove zemlje o Kosovu, koja nije priznala nezavisnost što je za Srbiju od izuzetnog značaja.

"Ima u Srbiji onih ekstremnih političkih struktura koje bi želele da dokažu da je čitava Evropa protiv srpskih interesa i integriteta na Kosovu i Metohiji ... Upravo zbog Grčke, Španije, Rumunije, Slovačke i Kipra možemo da jasno argumentujemo da je Evropa takođe naša kuća i da u EU ima zemalja koje nikada neće priznati nezavisnost Kosova", rekao je Tadić.

On je još jednom ponovio da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i ukazao da je "od izuzetnog značaja da Srbiju niko ni ne uslovljava jednim takvim aktom da bi postala članica EU".

Tadić je rekao i da Srbija neće odustati od saradnje sa Haškim tribunalom i da će učiniti sve da ispuni sve svoje međunarodne obaveze. "Na međunarodnom pravu temelji se osnova naše borbe za očuvanje Kosova i Metohije", rekao je predsednik Srbije.

"Kao što ne odustajemo od Kosova nećemo odustati od našeg članstva u toj najvećoj zajednici naroda i najvećem mirovnom projektu" u istoriji, poručio je on.

Papuljas i Tadić su se složili da bi zemlje Balkana trebalo da artikulišu zajednički interes u EU jer je nedvosmisleno da ga imaju."Verujemo da nakon Grčke, Rumunije, Bugarske, vrlo brzo verovatno i Hrvatske i Srbije možemo artikulisati na poseban način interese naših zemalja i građana što će biti korisno i za samu Evropu i za njenu stabilnost", rekao je Tadić.

Dvojica predsednika su se saglasila da je od velikog značaja prisustvo grčkih kompanija u srpskoj ekonomiji i da je dovršetak koridora 10 od izuzetnog značaja ne samo za Srbiju već i za samu EU, rekao je Tadić.

Tadić smatra da su izuzetni potencijali Srbije u skladištenju i transportu eneregenata važni za energetsko snabdevanje Evrope. "Nije dovoljno samo da Srbija žzeli već da i evropske zemlje imaju interes da Srbija postane članica EU", rekao je Tadić.

Grčki predsednik se osvrnuo i na pitanje spora sa Makedonijom o imenu te bivše jugoslovenske republike i rekao da od Skoplja očekuje da odustane od "nacionalističke i retrogradne" politike.

Podsećajući na duboke istorijske veze dve zemlje, Tadić je rekao da je Papuljas podržao učešće Grčke u izgradnji memorijala u Kuli Nebojša gde je svoj život završio jedan od zajedničkih junaka Riga od Fere.

Papuljas, koji je danas doputovao u trodnevnu posetu Srbiji, pozvao je predsednika Tadića da u što skorije vreme poseti Grčku.

Čanak preti novinarima: Na sud zbog iznošenja službene tajne

Drugo ročište povodom tužbe Nenada Čanka protiv bivše supruge Marije Vasić-Čanak za starateljstvo nad zajedničkim desetogodišnjim sinom održano je juče u Opštinskom sudu u Novom Sadu. Presuda, međutim, nije doneta jer se tužena Marija Vasić-Čanak nije pojavila u sudu.

Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine je u maju protiv bivše supruge podneo tužbu za dobijanje starateljstva nad maloletnim sinom, a sud je sredinom juna doneo privremenu meru po kojoj se dete poverava ocu do okončanja sudskog postupka.

Čanak je juče najavio mogućnost tužbe protiv novina "Alo", "Press" i "Građanski list" jer su, prema njegovim rečima, "prekršile sve moralne i novinarske kodekse" tako što su iznosile podatke iz dokumentacije o tom procesu, koji se do okončanja suda tretiraju kao službena tajna.

– Iz tih postupaka isključena je javnost jer se podaci koji su sadržani u spisima tretiraju kao službena tajna, pa svako ko iznese bilo koji podatak od onoga što je sadržaj spisa može i krivično odgovarati za odavanje službene tajne. Jedino je moguće reći da je tužba podneta u maju, da je predlog za izdavanje privremene mere podnet 9. juna 2009. i da je sud odlučio u vezi s predlogom izdavanja privremene mere s jednim danom zakašnjenja. Sve drugo ne može biti predmet razgovora s vama – rekao je novinarima Srđan Sikimić, pravni zastupnik Nenada Čanka.

Na konferenciji za novinare, koja je sazvana kako bi se razjasnili "neki nesporazumi" u toku ovih nekoliko dana i nedelja, Sikimić je najavio mogućnost da će određeni ljudi iz određenih medija biti procesuirani zbog odavanja službenih tajni, dok će drugi biti pozvani kao svedoci zbog sadržine onoga što su izneli o postupku za starateljstvo koji vodi bivši bračni par Čanak.

Čanak je obavestio novinare da su dosad bila dva procesa i da o prvom ročištu nije bio obavešten, pa zbog toga nije mogao da pristupi sudu.

– Zašto bih izbegavao ročište kad sam tužilac? Danas je bilo drugo ročište kome sam pristupio, a druga strana nije. Drugim rečima, potpuno je jasno da ne izbegavam ja da se razjasnimo oko toga, nego druga strana. Ponavljam, reč je o privremenoj meri i da je danas druga strana bila prisutna, mogla je biti doneta presuda i ta privremena mera mogla je biti suspendovana, jer ona traje samo do okončanja sudskog procesa. To nije učinjeno, pa vama ostavljam da zaključujete dalje – rekao je Čanak.

Ne pravi krivična dela Čanka su novinari upitali da li je kao lider LSV-a izvršio pritisak na Centar za socijalni rad da prilikom davanja mišljenja o starateljstvu navede da žena u sedmom mesecu trudnoće ima "smanjene majčinske sposobnosti" da se bavi detetom tokom letnjeg raspusta kad dete ima naglašenu potrebu za aktivnijim i izražajnijim osmišljavanjem slobodnog vremena, kao i da se uzima u obzir i veličinu stana u kojem stanuju bivši supružnici. – Zloupotreba službenog položaja i korupcija su krivična dela. Ja krivična dela ne pravim. Nikad u životu nisam zloupotrebio službeni položaj. Taj isti Centar za socijalni rad koji pominjete, 2001. godine, kada sam se razvodio od Marije Vasić-Čanak, imao je mišljenje da se naš maloletni sin dodeli njoj. I to tada nije bio problem. Ako je politički uticaj neko merilo, zašto je isti taj centar s istim profesionalcima, koji su tamo bili i ostali, danas imao drugačije mišljenje, ako nije došao do novih saznanja? – pitao je Čanak i dodao da ne može govoriti o razlozima zašto je taj centar promenio mišljenje, jer bi to bilo iznošenje podataka iz spisa.

Koštunica: U front s Nikolićem

Prvi korak ka nacionalnom okupljanju i stvaranju snažnog političkog fronta protiv vlasti u Srbiji načinili su DSS i SNS. Važno je da nam se pridruže i mnoge javne ličnosti, nevladine organizacije i ostale stranke nacionalne opozicije.

To je za "Novosti" izjavio Vojislav Koštunica, lider DSS, uveren da je njegov dogovor s Tomislavom Nikolićem o osnovnim principima delovanja - "početak saradnje na novom nacionalnom okupljanju za obnovu Srbije".
- Cilj nam je da izdejstvujemo istovremeno vanredne parlamentarne izbore i referendum o ulasku Srbije u NATO, posle čega bi Srbija trebalo da dobije novu, odgovornu, nacionalnu vladu.
* Da li ste se čvršćom saradnjom sa SNS udaljili od radikala?
- Stvari se menjaju. Ko nije danas u savezu sa nama, nije isključeno da neće biti sutra. Srbija se mora osloboditi vlasti koja je ekonomsku politiku zamenila ekonomskom propagandom, a državnu politiku zamenila delovanjem koje suštinski nanosi štetu državi.
* Zašto vi ne učestvujete u pregovorima o vlasti u Zemunu i Voždovcu ?
- Podržavamo inicijativu SNS za formiranje lokalnih vlasti, a najefikasniji način je da SNS u ovoj fazi vodi pregovore.
* Da li je došlo do zaokreta u odnosu prema strankama na vlasti?
- Sa strankama vlasti ne možemo da sarađujemo oko principa državne i nacionalne politike. Vanredni lokalni izbori su pokazali krizu u kojoj je vlast. Rukovodimo se idejom učvršćivanja saradnje sa strankama nacionalne opozicije i vidimo da je formiranje lokalne vlasti u Zemunu i Voždovcu prilika da se ojača saradnja sa SNS.
* Ne smeta vam što je koalicija oko SPS već jednom napustila pregovore s vama i formirala vladu sa DS?
- Na prvom mestu nam je ideja okupljanje stranaka nacionalne opozicije oko osnovnih državnih pitanja, i tim suštinskim principima podređujemo buduće poteze i formiranje lokalne vlasti.
* Vlast poručuje da je groteskno da u dogovorima o koalicijama u Zemunu i Voždovcu pričate o NATO i Kosovu...
- Vlast se, po pravilu, služi prevarama, jer je svima jasno da se principi o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima: Kosovu, Statutu Vojvodine, ulasku u NATO, ekonomskoj politici - odnose na saradnju DSS i SNS na republičkom nivou. Posle tog dogovora, lako smo se složili i o lokalnim

koalicijama, u kojima se, naravno, neće pričati o tim državnim pitanjima.
* Zašto vam je toliko stalo do referenduma o ulasku Srbije u NATO?
- Zato što NATO već kuca na vrata Srbije. Na samitu NATO država, u Strazburu, 4. aprila 2009. godine, usvojen je zvaničan zaključak da "NATO pozdravlja i podržava stavove i zalaganje Vlade za uključivanje Srbije u evroatlantsku zajednicu naroda". Dakle, NATO zna da Vlada Srbije ima cilj da se učlani, samo što se to mora još jedno vreme kriti od naroda u Srbiji.
* Vlast tvrdi da se pitanje ulaska u NATO neće postavljati do kraja mandata?
- NATO je već stavio to pitanje na dnevni red. Bojim se da postoji prećutna saglasnost NATO i sadašnje vlasti da se Srbija bez referenduma, potajno, iza leđa građana, uvede u NATO. Neće moći da se izbegne referendum, jer ćemo, saglasno Ustavu, sakupiti više od 100.000 potpisa građana, a onda postoji ustavna obeveza da se on raspiše.
* Verujete li zaista da DSS i SNS mogu izvući Srbiju iz ekonomske krize?
- Vodili bismo realnu ekonomsku politiku, saopštavali bismo istinu. Sve snage bismo usmerili na jačanje domaće privrede i poljoprivrede, uz normalnu i obostranu saradnju sa svetom. Ne bi se uzdali u tuđu milostinju. Rekli bismo narodu da nas čeka težak i mukotrpan put, ali put postupnog oporavka i realne nade.
* Uvek ste zagovarali politiku nacionalnog jedinstva, a ne pristajete ni na kakav dijalog s vlašću?
- Dva stuba nacionalnog jedinstva su državno odgovorna politika i izgradnja konsenzusa i sa strankama koje ne misle isto. Ova vlast nije izgradila nijedan od ta dva stuba. Učestvuje u puzajućem priznavanju nezavisnog Kosova, usvaja antiustavan predlog Statuta Vojvodine, pustoši privredu... Izvesno je da se na nedržavotvornoj politici i na pustošenju Srbije ne može graditi nacionalno jedinstvo.
* Hoćete li se uključiti u diskusiju o promeni ustava?
- Ustav je 2006. godine donesen u najširem konsenzusu. On je uslov stabilnosti države, a vlast se, navodno, zalaže za stabilnost usled ekonomske krize. Priča o regionima se uvodi naprasno, bez suštinske polemike. Pokušavaju da gurnu pod tepih predlog o protivustavnom Statutu Vojvodine. Cilj je da se izmišljaju i umnožavaju problemi i marketinški otvaraju nove i nove teme.

Intervju: Tomislav Nikolić: SNS formira savet za evropske integracije

Renu sam rekao da se zalažemo za vanredne parlamentarne izbore i da se nova vlada neće obračunavati sa stručnjacima u Vladi Srbije

U Briselu sam boravio na poziv evropskog komesara Olija Rena. Mislim da je to presedan i da se prvi put dogodilo da neko iz dela opozicije za koji se uvek govorilo da Srbiju ne vodi u Evropu dobije ovakav poziv, kaže za „Politiku” lider SNS-a Tomislav Nikolić, koji je juče boravio u Briselu.

Zašto je došlo do tog presedana?

U Evropskoj komisiji verovatno je zaključeno da SNS predstavlja polovinu građana Srbije, da nije protiv evropskih integracija i da može mnogo da pomogne.

O čemu ste razgovarali?

Razgovarali smo otvoreno o svemu što su građani Srbije do sada učinili da bi njihov put u EU bio izvestan. Posebno smo naglasili da je to zaista zasluga svih građana Srbije, svih političara, i da niko ne treba da preuzima posebne zasluge. Svi moramo mnogo da uradimo i svima mora od toga du bude bolje.

Kako procenjujete izglede Srbije?

Po mom mišljenju olakšice za putovanja naših građana će uslediti najkasnije do kraja godine. Evropska komisija, a posebno šef švedske diplomatije Karl Bilt, veoma se trudi da ubedi Holandiju da promeni stav u odnosu na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Kod sagovornika sam primetio optimizam u tom pogledu.

Da li ste razgovarali i o nekim konkretnim akcijama?

Ranije smo odlučili da u okviru stranke formiramo savet za evropske integracije. Zatražio sam pomoć u obuci mladih ljudi koje ćemo „baciti u vatru”.

Da li ste razgovarali o političkim prilikama u Srbiji?

Rekao sam da se zalažem za vanredne parlamentarne izbore, ali da se nova vlast neće obračunavati sa stručnim ljudima u Vladi Srbije i da će ponuditi svakome da nastavi svoj posao. To se posebno odnosi n Kancelariju za evropske integracije. Oni su zadovoljni radom naših službi i zbog toga je i usledio pozitivan izveštaj o napretku Srbije.

A o izgledima da Srbija blagovremeno dosegne evropske standarde?

Skrenuo sam pažnju da se pod maskom evropskog zakonodavstva srpskom parlamentu poturaju mnogi zakoni, a meni je skrenuta pažnja da sve treba dobro proučiti, da nema ultimatuma kada je reč o zakonodavstvu i da zakoni treba da budu u interesu građana Srbije. Posebno su se iznenadili zbog činjenice da zakone donosimo po hitnom postupku. Složili su se da se u EU ne ide po hitnom postupku.

Da li ste razgovarali o ekonomskim pitanjima?

Razgovarali smo o tome kako EU može da pomogne Srbiji. Ja sam rekao da za nas ne postoji život na donacijama i poklonima i da mi želimo da radimo. Nudimo ogromno polje za investiranje, bez mita i korupcije. Svim investitorima nudimo tržište u Ruskoj Federaciji pod veoma povoljnim uslovima.

Jat prestaje da leti za Dubrovnik

Nacionalna aviokompanija prestaće da leti za Dubrovnik posle samo dva obavljena leta jer će nakon toga ostati bez dozvola. Prema saznanjima Danasa, Jat je dobio dozvole samo za jučerašnji let ka Dubrovniku i let u ponedeljak, a problem je nastao jer dve zemlje nisu potpisale sporazum koji će regulisati vazduhoplovni saobraćaj zbog čega ni do danas nema redovne linije između dve prestonice.

Jat leti drugu godinu zaredom ka Puli, ali na osnovu privremene dozvole. Na osnovu istog dokumenta trebalo je da leti i ka Dubrovniku. Nedostatak sporazuma uticao je na to da, kao u slučaju čartera ka Turskoj, izdavanje dozvola bude obećano samo na usmenom nivou. O sporazumu su nedavno razgovarali potpredsednici dve vlade Mlađan Dinkić i Damir Polančec u Zagrebu kada je "izražena nada" da će uskoro biti potpisan. Prema nezvaničnim informacijama, problem je nastao i zbog pitanja reciprociteta jer Kroacija erlajns ne može da dobije dozvolu da leti ka Beogradu.

Potvrdu da Jat neće dobiti dozvole da leti ka Dubrovniku do kraja letnje sezone dobili smo juče od Ministarstva mora, prometa i infrastrukture Hrvatske. Portparol Marina Halužan kaže za Danas da je Jat dobio dozvole samo za dva promotivna leta, 2. i 6. jula.
- Obzirom da između dviju država nije sklopljen bilateralni Sporazum o zračnom prometu, a za što se Republika Hrvatska u brojnim slučajevima zalagala, navedenom prijevozniku nije bilo moguće odobriti letove za čitavu sezonu. Kroacija erlajns nije zatražila reciprocitet, već je ovo pitanje isključivo vezano uz reguliranje međusobnih odnosa dviju država u području zračnog prometa - ističe Halužan.

U Kroacija erlajnsu rekli su za naš list da problem nije nastao s njihove strane jer nisu tražili reciprocitet u letovima između dve zemlje.
- Sve države u regiji u koje Kroacija erlajns zasad ne leti potencijalna su tržišta za hrvatskoga nacionalnog avioprijevoznika. Kako nije potpisan međudržavni bilateralni ugovor o zračnom prometu, a riječ je o pravnom okviru za uspostavljanje redovitih zračnih veza između dviju država, tako ne postoji ni temelj za moguću suradnju između aviokompanija. Upravo zbog nepostojanja međudržavnog sporazuma Kroacija erlajns nije ni mogao tražiti bilo kakav reciprocitet. Također, prema podacima koji su poznati kompaniji, ni srbijanske vlasti dosad nisu odgovorile na inicijativu hrvatskih zrakoplovnih vlasti oko potpisivanja međudržavnog sporazuma - kažu u službi za odnose s javnošću Kroacija erlajnsa.

Prema takođe nezvaničnim informacijama, hrvatske vazduhoplovne vlasti izdale su Jatu dozvole za samo dva leta jer je srpska nacionalna aviokompanija toliko i tražila. Međutim, u Jatu su to juče demantovali tvrdnjom da su tražili dozvole za celu sezonu. Oni navode da je prekjuče stigla "odbijenica", a kasnije posle podne ipak su odobreni jučerašnji let i let u ponedeljak, kada će putnici koji su juče otišli biti vraćeni. U Jatu uveravaju da čine sve kako bi linija ka Dubrovniku bila održana i zbog toga će u utorak ponovo razgovarati s hrvatskim vazduhoplovnim vlastima. Ideja je da se predloži izdavanje dozvola u serijama, za po dva leta unapred. U Jatu tvrde i da su se složili da Kroacija erlajns dobije reciprocitet u letovima između Zagreba i Beograda i da pokrene tu liniju kad god želi.
Da nešto nije u redu sa dozvolama prvi su juče saznali putnici koji su imali zakazane letove sledeće nedelje. Njima je iz Jata javljeno da mogu da uzmu novac nazad. Takođe, dalje rezervisanje karata je stopirano.

Delegacija rukovodstva Jat ervejza juče je otputovala za Dubrovnik u pratnji većine medija iz Srbije. Nakon toga izdato je zvanično saopštenje u kojem se navodi da je "Jat ervejz ponovo sleteo na aerodrom u Dubrovniku posle pauze duge 18 godina". "Ova linija predstavlja doprinos Jata proširenju turističke ponude, kao i kretanjima prema južnom delu hrvatskog primorja. Mada je Jat za sada dobio dozvolu za prva dva leta, planira da na ovoj liniji leti do kraja avgusta. Avioni "atr72" sa 66 mesta leteće za Dubrovnik dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom. Let iz Beograda ponedeljkom obavljaće se u 7.50 sati, a povratak iz Dubrovnika u 9.50. Četvrtkom je let iz Beograda predviđen u 12.50, a povratak iz Dubrovnika u 14.50 sati. Let traje 70 minuta. Ukupna cena karte, sa svim taksama, iznosi već od 86 evra za kartu u jednom pravcu i od 152 evra za povratnu kartu", navodi se u saopštenju.

Bačeno 600 tona maline!

Usred otkupa maline, ostale su ariljske hladnjače u sredu oko 19 časova bez električne energije, u četvrtak tokom celog dana struja je isporučivana restriktivno, u prekidima, pa je bačen dobar deo dnevne berbe, težak oko 600 tona!

Šteta je procenjena na oko pola miliona evra, a najveći srpski hladnjačar i otkupljivač „crvenog zlata“ Milan Stanić izgubio je sedamnaest vagona voća vrednog, kako kaže, 170.000 evra.
Od tri Stanićeve hladnjače, ukupnog kapaciteta 4.000 tona, najlošijeg stanje je u Dobrači, gde struje nije bilo tokom cele noći.
Šta se dogodilo? Udario je grom u strujne vodove u selu Prilike kod Ivanjice, kvar je zaustavio ariljsku „fabriku evra“, prvi put u istoriji grada. Ceo otkupljeni dnevni rod ostao je ispred hladnjača. Kada je restriktivna isporuka struje počela, bilo je kasno za najveći deo preuzetih plodova. Pretvorilo se skupo voće u kašu, punu buđi, pa malo toga može biti sačuvano.
- Neverovatno je da se ovo dešava usred otkupa. A imamo novu, jaku trafo-stanicu snage 110/35 megavata, izgrađenu još prošle godine, koja do danas nije puštena u pogon. A za to su potrebno svega četiri časa! - kaže prof. dr Svetislav Petrović, zamenik predsednika opštine. - Neko žmuri pred činjenicom da malina čini 50 odsto prihoda naše opštine, ako ovaj posao „pukne“, trebaće nam narodna kuhinja u svakoj mesnoj zajednici.
Novi trafo je završen krajem prošle godine, baš zbog sigurnosti malinarskog lanca i to sredstvima Svetske banke koja je dala tri miliona evra za ovaj posao. Međutim, nastao je spor između Elektromreže Srbije i Elektrodistribucije

Srbije, ko treba da plati taksu za puštanje u rad novog objekta, „vrednu“ oko 20 miliona dinara. Pošto dogovora nije bilo, prva havarija je žestoko „pukla“ po džepu hladnjačara. Pukla je i bruka pred Svetskom bankom.
Pretrpeli su manju ili veću štetu skoro svi hladnjačari, a u Arilju ih ima oko 70.
- Nama agregati ne pomažu, jer jedna moja hladnjača „vuče“ megavat energije. Da li ću posle ovoga opstati, ne znam. Kome ovo da prodam? - kaže Stanić, čovek koji otkupljuje šestinu ukupnog roda „crvenog zlata“. Pokazuje nepregledan prostor popunjen gajbicama punim trulih plodova, iz kojih se po podovima cedi crvena voda.
U hladnjaču „Frukom“ Milomira Zimonjića, Stanić je usred noći prebacivao deo dnevnog roda, tamo je nestanak struje bio kraći, pokušao je makar nešto da spase.
- I meni je propalo 20 tona, dva vagona vredna 20.000 evra. Prvo su proizvođači bacali malinu nezadovoljni cenom, nažalost, sada i mi radimo isto - kaže Zimonjić, pitajući se „kakva je ovo zemlja“.
Zaposleni u hladnjači, nemoćni, gazdu pitaju šta da rade.
- Uzmite pasoše i bežite odavde - odgovara revoltirano vlasnik pogona, usred haosa, dok posmatra rod spreman za transport do smetlišta. - Zvali smo ministra energetike Škundrića, ubrzali smo popravku kvara, pa je sprečeno da šteta bude još veća.
Vanredno stanje na svakom koraku, u svakom selu, u Stupčevićima, Divljaci, Trešnjevici, Vilovu, Vigošti, Grdovićima, Latvici... struja je u četvrtak isporučivana u tročasovnim intervalima. Na ulazima u pogone, gomilao se rod, biće plaćen svaki kilogram 105 dinara akontno, a u kakvom će stanju biti do potpunog zamrzavanja, neizvesno je, jer su sve hladnjače pune. Teško je „izlečiti“ posledice zastoja, iako je snabdevanje strujom normalizovano u četvrtak po podne.
Na sreću, najveći deo roda maline, duboko zamrznut pre havarije, biće sačuvan. To daje nadu da će većina hladnjačara preživeti užas koji se obrušio na pogone, u kojima radi nekoliko hiljada stalno zaposlenih.
Očekuje se da će prvi kamioni puni maline, ka Evropskoj uniji krenuti za desetak dana. Tada će se znati, ima li Srbija još svoj voćarski „brend“ ili će i ariljsko „crveno zlato“ doživeti sudbinu kupine, višnje...