СВЕШТЕНИК ПАВЛЕ ГУМЕРОВ ДОМАЋА ЦРКВА Породични живот у савременом свету

ЖЕНИК И НЕВЕСТА

На самом почетку морам да вас упозорим да не желим да се приказујем као велики стручњак у стварима породице и брака али, као породични човек и, осим тога, као човек који носи свештенички чин, имам неке мисли о овој теми које бих хтео да поделим с вама.

Често људи постављају питање: "Да ли је у наше време уопште могућа породична срећа?" Човек стално слуша о разводима и избегавању људи да ступају у брак.

Хришћанска породица се понекад назива домаћом Црквом. А мисија те Цркве је да доноси људима светлост, да проповеда истину, да постоје јаке и срећне породице где људи верују у Бога и воле једни друге.

Ни за кога није тајна да установа брака у наше време доживљава дубоку кризу. Према резултатима истраживања које је спровела Светска здравствена организација - "Понашање деце школског узраста у здравственом погледу", више од 40% адолесцената у нашој земљи у узрасту од 13 до 15 година већ води полни живот. Центар за социологију образовања Руске академије образовања спровео је анкету међу 3000 ученика седмих и једанаестих разреда. Испоставило се да само 36,2% ђака није увучено у тај рани блуд.

Када људи воде полни живот ван брака они изопачавају божанску замисао о благодатном животном савезу, сводећи све на чулно-физиолошко начело и одбацујући духовне и социјалне циљеве. Када дође време за брак ти млади људи немају потребу за породицом: са чулном страном су већ упознати, а на одговорност и напоре за добро породице нису научени1.

Овоме треба додати разорно деловање медија где је брачна веза изложена подсмеху и презиру, где се пропагирају "слободни односи" и неверство, па се чак и сама помисао на могућност љубави у законитом браку сматра смешном и бесмисленом.

У времену између два пописа (1989-2002) за 40% се повећао број људи који никада нису били у браку. И таква ситуација није само код нас. Она је данас типична и за западне земље. На пример, у Шведској 70% становништва никада није имало породицу и не намерава да је стекне. Узгред, тамо су забранили рекламни спот "Мекдоналдса", у којем жена помаже мужу да се спрема за посао, пружа му шољу кафе и везује му кравату.

Стручњаци шведског Националног савета за рекламу оптужили су произвођаче да у односу према жени експлоатишу стереотипну слику домаћице.

Све је то, наравно, последица еманципације. На Западу је таква еманципација какву код нас, у Русији, хвала Богу, нисмо ни сањали. Уопште, савршено је добро познато: када жена почиње да се бори за равноправност и једнакост с мушкарцем то значи да она нема срећан лични живот. Цела та борба је немоћни протест против неуспеле судбине и потајна жеља за једноставном женском срећом.

Једном је протојереја Димитрија Смирнова позната јавна радница Јекатерина Лахова позвала да наступи у Државној думи пред женама. И тако се у сали Думе окупило око хиљаду и по жена-посланика, представница власти из целе Русије. Отац Димитрије је неко време, док су оне излагале, размишљао шта да им каже. Тада му сину мисао и он им се обрати:

- Драге жене, ето ви се све овде залажете за равноправност с мушкарцима. По фризурама, по спољашњем изгледу, по фигурама је видео да су то све веома јаке жене.

- Говориле сте о политици, о еманципацији. Али замислите на тренутак да ћете кроз недељу дана срести мушкарца, правог витеза који је и физички и психички и по свим осталим својствима јачи од вас. И он ће вам рећи: "Ја те волим, остави све и пођи са мном". Сигуран сам да ће свака од вас поћи.

По дворани се разлеже жагор, а затим се зачу: "Да!!!" И тада је отац Димитрије рекао:

- Да, ето видите, то је нормално, то је правилно. Ви сте почеле да се бавите политиком у складу с вашим особинама. Али то се догодило зато што вам није успео лични живот. Ви или нисте удате, или сте разведене, или вам муж није одговарајући. Ето тиме се све објашњава.

Али ми смо се мало удаљили од теме. Постоји још један узрок због којег се у нашој, рекло би се, традиционалној земљи, склапа све мање и мање бракова. Тај узрок се, по мом мишљењу, састоји у патолошком страху који је обузео друштво. Људи стално осећају своју незаштићеност. Боје се свега: да не изгубе посао, здравље, да не остану без пензије, боје се да неће моћи да издржавају породицу, боје се просто да верују једни другима и чак се боје да се осмехују. Наравно, све је то објашњиво и разумљиво: срушила се совјетска империја где је човек барем некако осећао социјалну заштићеност, но у замену за то ништа није створено. Људи су пометени као овце без пастира. Али, с друге стране, не смемо се тако препуштати страху. Бракови су се склапали и у далеко теже време за земљу. После Великог отаџбинског рата, напротив, био је бум наталитета, људи који често нису имали чиме да исхране своју децу узимали су да издржавају и васпитају децу чији су родитељи погинули у рату. Питање демографског раста уопште није повезано с благостањем земље (пример за то су Кина и друге источне земље). За верника питање несигурности за сутрашњицу уопште не треба да се поставља. На многим и многим примерима из живота мојих познаника могу да кажем: ако Господ даје децу Он даје могућност да се она и издржавају.

И у закључку мало бројки. Само 1913. године на 95 милиона православног становништва свети Синод је регистровао око 4000 развода. Крајем века становништво је порасло приближно за 1,5 пута, а број разведених бракова за 240 пута! Према данашњој статистици у Русији годишње на сваких 100 склопљених бракова отпада 80 развода.

Страшна бројка. Нажалост, и у православној средини примећујем извесно смањење венчања међу младим људима.

Очигледно је да је општи страх од брака дошао и до Цркве.

Како је говорио јунак филма Кавкаска заробљеница, "ми још увек лоше васпитавамо нашу омладину, врло лоше. Код нас је невероватно неозбиљан однос према браку".

ЉУБАВ И ЗАЉУБЉЕНОСТ. ПРВОБИТНА ЉУБАВ

Сви знају за изразе: "У темељу брака треба да буде љубав", "Треба се женити и удавати из љубави а не из рачуна" и тако даље.

Када људи тако говоре они сами не размишљају шта подразумевају под речју љубав. Јер у руском језику (за разлику, на пример, од старогрчког) реч љубав је претерано широка, сувише универзална. На пример, ми кажемо: "волимо маму", "волимо сладолед". Да и не говоримо о вулгарном изразу "водити љубав".

Да бисмо схватили шта је то права љубав је ли она могућа пре брака, обратимо се Светом Писму. Ево како одређује љубав апостол Павле Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (l Кор. 13,48). Запамтите ове речи јер ћемо се на њих још много пута враћати. Ово је, наравно, одређење идеалне љубави, њен максимум, али ако размислимо је ли могућа таква љубав пре брака између женика и невесте, схватићемо да није. Према апостолу Павлу љубав мора бити: жртвена (дуго трпи, благотворна је... не раздражује се); да не тражи своје, то јест, треба волети не због нечег већ просто тако (не тражи своје). Они који воле морају да верују једно другоме (све верује, свему се нада).

И, најзад, љубав мора бити вечна (никада не престаје). Разуме се да пре је брака све те услове истинске љубави немогуће испунити. Не може се заволети жртвеном, свепраштајућом и вечном љубављу ако још ниси упознао човека, ниси се научио да опрашташ, да нешто жртвујеш, ниси се научио да се бориш за љубав. А то је могуће тек ако прође неколико година. У том смислу љубав пре брака није остварива. Могућа је заљубљеност, узајамна приврженост и симпатија. Само у браку осећање оних који воле може проћи проверу "ломљивости". Љубав је лепо дрво које расте из семена и даје плодове. Али семе није дрво и зато оно првобитно осећање које имају женик и невеста још увек се не може назвати правом љубављу.

Заљубљеност је својствена ватрености осећања. Заљубљеном се чини да је спреман да воли до гроба, да ће умрети без вољене особе, али та осећања још увек нису прекаљена и нису проверена временом.

Да бисмо схватили шта је то заљубљеност, навешћу пример. Једна девојка која је имала нешто више од двадесет година, три пута је секла вене зато што ју је вољени оставио. Рекло би се, ето то је права љубав.

Када су девојци говорили да је још увек млада, да ће она још бити срећна, она је одговарала: "Без њега мени нема живота, ја нећу да живим без њега. Или ћу ја бити с њим или мене неће бити". Након неколико година она се удала, родила двоје деце и већ 15 година живи у срећом браку.

А ове тако несрећне епизоде из своје младости она се сећа отприлике овако: "Хвала Богу што је мама тада дошла раније с посла и ја сам остала жива. Каква сам само била будала - хтела сам да умрем због такве глупости".

Сложићете се да велику и неземаљску љубав човек неће назвати глупошћу чак и после много година. Ради истинске љубави се не умире, ради ње се живи[1].

Поменућу још један пример сада већ из руске класике. Њега наводи у својој књизи Једном и за цео живот мој друг из богословије свештеник Илија Шугајев (узгред ову књигу саветујем свима да прочитају). "Николај Васиљевич Гогољ као православни човек, одлично је познавао један закон духовног живота: дубина доживљаја, унутрашња снага осећања никако не зависе од снаге њиховог испољавања. Томе је посвећена новела великог писца 'Старовременске спахије'.

Јунаци повести су старе спахије Атанасије Иванович и Пулхерија Ивановна. Њихов равномеран живот подсећа на 'дивну кишу', 'која раскошно шуми ударајући по лишћу на дрвећу, текући потоцима који жуборе и изазивајући дремљивост у вашим удовима...' Сви дани су протицали једнако, Пулхерија Ивановна је унапред знала све жеље свога мужа и оне су се тренутно испуњавале. Али ближи се крај Пулхерије Ивановне. Све њене мисли пред смрт су само о свом супругу. Она даје последња упутства економки како да се брине о Атанасију Ивановичу. За време сахране Атанасије Иванович је ћутао као да не разуме шта се догађа. Тек кад се вратио кући почео је да јеца јако и неутешно. Врло брзо након сахране приповедач је отишао са малог салаша где су живели описане спахије и на крају поново посећује то место, а идући путем у госте код Атанасија Ивановича, размишља:

'Пет година је прошло од оног времена. Како само тугу не односи време? Каква страст се може одржати у неравноправној бици с њим?'

Даље писац наводи пример који показује да чак и најјачу страст лечи време.

'Познавао сам једног човека који је био у најбољим годинама младости, пун истинске племенитости и врлина, познавао сам га кад је био заљубљен нежно, страсно, жестоко, бескрајно, али, скромно и преда мном, готово на моје очи, предмет његове страсти - нежна девојка, прекрасна као анђео - била је погођена незаситом смрћу. Никада нисам виђао такве ужасе душевне патње, такву махниту и силну тугу, такво прождируће очајање, који су потресали несрећног љубавника (заљубљеног - П. Г). Никада нисам мислио да би човек могао себи да створи такав пакао у којем ни сенке, ни лика, ни ничег што би иоле личило на наду... Трудили су се да га не испуштају са очију; од њега су склањали сва оруђа којима би могао да се убије. Након две недеље он је одједном победио себе: почео је да се смеје, да се шали; дали су му слободу, и прво за шта ју је употребио било је да купи пиштољ. Једног дана пуцањ који се изненада разлегао ужасно је преплашио његове рођаке.

Они су утрчали у собу и угледали су га како лежи на поду, са смрљаном лобањом. Лекар који се ту задесио, о чијој се вештини дуго и свугде говорило нашао је на њему знаке живота, нашао је рану која није била смртна и он је, на запрепашћење свих, био излечен. Надзор над њим повећали су још више. Чак на сто поред њега нису стављали нож и трудили су се да удаље све оно чиме би могао себе да повреди; али он је ускоро нашао нову прилику и бацио се под точкове кочија које су пролазиле. Смрскале су му руку и ногу али он је опет био излечен'. Као што видимо, описане патње су заиста ужасне. Али наједном Гогољев тон се нагло мења. Годину дана после тога видео сам га у једној дворани са пуно људи: седео је за столом, нешто је говорио петицуверт (коцкарски термин П.Г.), покривши једну карту, а иза њега је стајала, налактивши се на наслон његове столице, његова млада жена, слажући његове карте'. Дакле, махнита и силна туга, страшна патња, два покушаја самоубиства, али свега након годину дана - све је добро, он има младу жену, срећан је, весели се, све је заборавио! С таквим мислима аутор иде у госте код Атанасија Ивановича. Пет година... Па он је вероватно већ давно заборавио своју супругу! Атанасије Иванович служи свог госта. На крају стављају на сто мнишке (нешто слично ваљушцима са сиром). И ту се догађа нешто сасвим неочекивано за госта. То је оно јело које је по... по... покој... покој...' - Атанасије Иванович не може да заврши ту реч из његових очију су бризнуле сузе и он јеца исто онако неутешно као што је јецао после сахране. Време никако није могло да ослаби бол губитка вољеног човека!"[2]

Заљубљеност је када човек воли пре ради себе, због нечег. На пример, због памети, лепоте, племенитости, али је то спољашње осећање, јер је њима очаран, то је умишљено стање. Да бисмо научили да волимо ни за шта, треба да, како се каже у Посланици, поједемо с човеком пуно соли. Чак и када заљубљени одузима себи живот због љубави, он хоће да покаже свима: Гледајте како сам несрећан, хоће да изазове сажаљење околине. Заљубљеност је дивно доба, човек лети као на крилима, стално мисли о вољеном, хоће стално да буде поред њега. Све што смо рекли не одриче чињеницу да женик и невеста могу да воле једно друго. Без узајамне наклоности, без симпатије и узајамног привлачења не може се ступити у брак. Наравно, животни сапутник [брачни друг, супружник] се не може бирати као нека ствар на пијаци: плусеви, минуси, цена, квалитет. Срце такође треба да учествује у избору, али и глава се не сме губити. Навешћу једну кратку причу о младићу који је веома рационално и прагматично пришао избору невесте и о томе шта је из тога испало. Овај пример као да илуструје пословицу: "Човек снује, Бог одлучује". "Један младић, назовимо га Пеђом, од ране младости је испољавао разборитост која није била својствена његовим годинама. Нагледавши се примера својих пријатеља који су се малтене из школске клупе женили, затим су се исто тако брзо разводили, он је почео скептично да се односи према речима 'брак из љубави'. И одлучио је да ако ичега, а оно љубавне страсти неће бити. И заиста, све је у Пеђином животу било мирно и одмерено. Захваљујући памети, снази воље и чврстом познавању онога што хоће од живота, Пеђи је успело да добије добар посао у фирми у успону. Успешно започевши каријеру, помислио је да му је ето и време да се ожени - хтео је угодност домаћег о живота, а и уопште без жене се осећао некако непотпуним. Бирао је дуго.

Прва кандидаткиња за улогу невесте била је Вера. Вера је била другарица његове сестре и изгледа да није била равнодушна према Пеђи. Пеђа је бележио плусеве: весела, никада не гњави, паметна, добро се понаша у друштву, с таквом га није стид да се покаже пред светом. Почео је опрезно да се удвара Вери, али је ту открио и минусе. Вера је сувише страствена, сувише склона заносима, с Пеђом иде руку под руку, а сама хвата погледе пролазника мушкараца. Пеђа је мало ближе осмотрио потенцијалну невесту и ускоро је Вера била одбачена.

Следећа Пеђина пријатељица постала је Жана, колегиница с посла. Она је, за s разлику од Вере била озбиљна и темељна. Али с њом је Пеђи ускоро постало "s досадно. Ипак нешто мало романтике жени није на одмет. Тако је отишла и | ова службена романса.

И на крају се Пеђа упознао са Љубом.Испоставило се да Љуба одговара свим његовим захтевима - паметна али не и мудријашица, начитана, лепа, женствена, сталоженог и пријатног карактера. А када је Пеђа дошао код ње у о госте и најео се колача које је испекла Љуба, избор у корист нове пријатељице био је коначан.

Ствар се ближила свадби. Али време припреме за свадбу код Пеђе се подударило са врло тешким периодом на послу. Пеђа је до краја био исцрпљен и готово да је добио нервни слом. И тада је одлучио да промени атмосферу, да се одмори од свега и од свих, али не поред мора, нити поред реке - кренуо је у викендицу, и то не у Подмосковску, већ далеко, у некој забити. Управо се тамо све и догодило. Пролазећи колима поред железничке станице угледао је како са перона силази девојка - мршава, крхка, и, јадница, носи огромну торбу и велики кофер, Иако је себе сматрао човеком који је у највећој мери прорачунатим, Пеђа је ипак осетио да он још има и срце. Зауставио се поред девојке и понудио се да је поведе. - А ја вас се сећам - изненада рече она. - Ваша викендица је готово поред куће моје баке. Идемо у истом правцу.

Сада се и он ње сетио - када је последњи пут долазио вамо код старице сусетке је у гостима била неспретна, стидљива шипарица смеђе косе. Како се звала, наравно, није га интересовало. А шипарица се звала Наташа, а сада је то била симпатична и витка девојка, још увек помало стидљива.

Док су се возили Наташа је причала да се бака разболела, али да категорички одбија да оде у град на лечење.

Наташа је сматрала да је бака у праву: не може се човек одвајати од свог тла, од родног краја, а тим пре да одлази из родног села где је проживела цео живот у велики и за њу непријатни град.

- Како то? - узвратио је Пеђа - А како ће она тамо сама? То није разумно! Треба да је наговорите.

- Ја сам и сада дошла код баке да она не би била сама, мало ћу живети код ње колико треба и надам се да ће јој се здравље побољшати. А ради властите удобности наговарати човека да ради нешто што он неће, то нећу чинити.

Пеђа је довезао Наташу до куће, помогао јој је да унесе торбу и кофер и Наташа му је чврсто и срдачно стисла руку.

- Хвала! Не могу да замислим како бих ишла са овим по сунцу. Сутрадан је Пеђа схвативши да сусеткама може затребати помоћ у домаћинству, у којем нема мушке руке, навратио у госте. Али, заправо, како је сам затим причао, просто је хтео поново да се мало дружи с Наташом. Пеђа нипошто није себи хтео да призна да је девојка оставила на њега јак утисак. Она се уопште није уклапала у његове стандарде: још увек је јако млада, никакве темељности, никаквог домаћинског смисла, само романтика у очима. Али те очи су биле тако ведре и добре да је Пеђа почињао одједном да говори комплименте осећајући да они не потичу из ума већ из срца. Њему се догодило нешто чудно, чему се Пеђа и сам, затим када се сећао тога, чудио - он је потпуно заборавио да има невесту. Љубоморно је пратио није ли се Наташа зближила с неким од првих момака у селу, али она се ни са ким није дружила и ако је са свима била љубазна. 'Вероватно има неког у Москви' - мучио се Пеђа. Једном није издржао и отворено је питао Наташу има ли вереника.

- Ма не - безбрижно је одмахнула руком она. - Ко ће мене овакву да узме!

И ту Пеђа изненада извали: - А шта ако те ја узмем? - и малтене је пао са сто

лице, чудећи се самом себи шта је рекао. Наташа је била врло природна, она још није научила да скрива своја права

осећања од људи и Пеђа је то схватио по њеном лицу да је девојка срећна.

Мада му је она узвратила да се Пеђа, наравно, шали.

- Не, не шалим се. Удај се за мене. И она је пристала.

И управо тада се Пеђа сетио Љубе коју је оставио у Москви. Целе ноћи није заспао, најзад признавши себи да му се догодило нешто чему се он тако подсмевао и што је сматрао нижим од свог практичног ума. Заљубио се до ушију као усхићени дечак и не може да живи без Наташе. А Љуба? Она му се сада чинила тако туђом. Зар ће моћи да живи са женом која му није блиска? Али испало је тако да је понудио брак одједном двема женама. И сада је раскинути с једном од њих значило нанети јој велики бол, показати се као подлац. Он, наравно, никада не би увредио Наташу али и Љуба ништа није била крива. Ситуација је била безизлазна, а Пеђа је навикао да код њега безизлазних ситуација нема, он је све превладавао, увек је налазио решење, али сада се осећао потпуно беспомоћним. Признао је себи да се сувише дуго уздао само у себе, у своје расуђивање што, истина, и није било утемељено. Сада ће морати да тражи савет. И одједном се у њему појавила жеља да пође у Цркву која се налазила преко пута његове викендице.

Пећа је стално пролазио поред Цркве, пар пута је свраћао унутра из радозналости на дватри мунута, а сад је одлучио да одстоји целу службу. Тако је и учинио. За време службе је осетио смирење и осећај да ће се све решити.

Затим је пришао свештенику, и савладавајући осећање стида, испричао му свој случај.

- У основи брака мора бити љубав - рекао је свештеник. - Ми се женимо и удајемо да бисмо заједно с вољеном особом ишли кроз живот, делили и радости и туге, спремни да преузмемо на себе невоље вољеног, а не ради престижа или удобности. Вама се чинило да поступате разумно, бирајући невесту као неку ствар која је потребна у домаћинству, а заправо поступили сте брзоплето и обманули сте човека. Шта би се десило ако бисте заволели другу као већ ожењен човек? Сада још увек није тако страшно. Али морате да почнете да се појачано молите и тражите од Бога помоћ. Ја ћу се такође молити за вас и за обе ове девојке.

Пеђа је за цео живот запамтио речи свештеника и затим је говорио свим својим познаницима: Треба се женити само из љубави. А решило се све крајње и неочекивано за Пеђу. Вративши се у Москву, дуго је скупљао храброст да отворено поразговара са Љубом, али је она прва дошла код њега.

- Знаш - рече она - јако ме је стид, али за ово време које сам провела без тебе о много тога сам схватила. Опрости ми, али мени се чини да те ја не волим толико да би постала твоја жена. Сасвим недавно и неочекивано, потпуно случајно сам срела свог старог пријатеља с факултета. Разумем, сада ми се чини да сам га увек волела, једноставно нисам до краја схватила своја осећања. Сада се поново срећемо...

- Треба ли да кажемо да је Пеђи пао камен са срца? Веровао је да се Љубин пријатељ није нимало случајно појавио, већ по његовој молитви. Тако је Пеђа постао верник.

Ускоро се оженио Наташом. Не може се рећи да код њих све иде увек глатко, али они воле једно друго и то спасава њихов брак у свим животним незгодама. Они су срећни"[3].

А сада о рачуну. Је ли могућ брак из рачуна и може ли он бити срећан? Моје мишљење је да је женити се непромишљено, без укључивања мождане масе (то јест, без разумног сагледавања), исто тако несмотрено, као и ступити у брак без икаквих осећања према другоме.

---

НАПОМЕНЕ:

1. В. В. Лебедев Постани срећна, стр. 56.
2. Свештеник Илија Шугајев, Једном за цео живот, Москва, 2005. (на србском у Да двојеједно буду, Образ светачки, Београд, 2007.)
3. В. В. Лебедев Постани срећна, стр. 36-40.

ИЗБОР ЖИВОТНОГ САПУТНИКА (ОНО НАЈВАЖНИЈЕ)

Избор своје половине једна је од најважнијих ствари у човековом животу. Али управо се према овом питању људи понекад односе крајње неозбиљно. То чине тако као да пре њих нико никада није стварао породицу и они то чине први пут. Како бирати? Почећемо од особина које хоћемо да видимо у будућој супрузи (будућем супругу).

Наравно, сви људи су различити, нема двоје једнаких.

И свако мора да тражи бар по оним критеријумима који се управо њему чине најважнијим и најнеопходнијим. Зато се нећемо сувише на томе подробно задржавати. Обично, када се држи предавање на тему породичних односа, предавач моли присутне да наведу својства будућих изабраника. Сада такве могућности нема зато ћу се задржати само на неким.

Почнимо од избора невесте. Достојевски је овако размишљао: "Каквом да се оженим - лепом или добром? Оженићу се добром да би ме волела и чувала". Мислим да је многима позната руска пословица: "Бирај што топлију бунду, и што бољу жену". Једноставно спољашњи изглед не треба да буде главна ствар. Лепота, богатство, моћ, слава - све су то ствари непостојане у свету а брак је вечност.

Преподобни Амвросије Оптински је говорио: "Где је добар глас тамо је и ђаво". То јест, где има дима, има и ватре". Исто се може рећи и о телесној лепоти. Леп човек је врло често размажен пажњом супротног пола и пати од претерано високе оцене самоме себи. Често мушкарац хоће да има поред себе лепу жену зато што то ласка његовом самољубљу. Говорећи савременим језиком мушкарци се често хвале једни пред другима: ја имам најлепша и најбоља кола, заборављајући да крадљивци отимају првенствено управо престижне и скупе аутомобиле. Човек који бира жену због лепоте може врло брзо да остане без ње.

Такође не треба заборавити да је љубомора једно од најнеконтролисанијих осећања.

Постоји овакав израз: улазе у брак не због врлине, већ због недостатака. Треба објективно оценити: има ли их много, који су најстрашнији, може ли се човек на такве недостатке навићи? Ето зашто разум не треба да буде заслепљен страшћу. Човек који је изгубио главу од заљубљености не може бити објективан, он се, говорећи духовним језиком, налази у прелести, то јест, он је прелешћен. Зашто је потребно знати и оценити недостатке вољене особе? Да бисмо схватили да ли ћемо моћи да носимо такво бреме. Верујте, преваспитати човека је задатак готово немогућ. Веома је важно гледати на то из какве је породице ваша изабраница, ко и како ју је васпитао. Ако је она у сукобу са родитељима, тај сукоб ће обавезно проћи и у вашу породицу.

Уосталом, исто то се односи и на избор младожење. И на крају оно најважније. Девојка мора бити исте вере као и ви и пожељно је исте националне културе. Иако постоје другачија мишљења о овоме, ја сматрам да је уцрквенити супругу (или супруга) задатак изузетно сложен и брод породичне среће може од ту стену да се разбије. Сен-Егзипери је писао да "они који воле морају да гледају не једно на друго, већ на исту страну". А за нас је та страна источна (олтарска) најважнија: једна вера, један Бог. Опет понављам, питање васпитања деце у породици где нема јединства вере веома је проблематично. Зашто сам почео да говорим о националној култури? Прво, у основи сваке културе је култ (религија).

Друго, навешћу пример. Изасланици кинеског цара дошли су први пут у Европу и видели су слике насликане уљем. На њима су били приказани коњи, пејзажи, мртва природа, портрети, али Кинези нису видели слике, они су видели само бледе мрље[1]. Они су навикли на другу културу где није било таквог сликарства. Могуће је да човек друге културе неће видети оне ствари које видите ви. И ако, ограђујем се, ово је питање спорно и разлика култура није озбиљан недостатак.

Нешто стално причамо о женама и невестама. Хајде да се окренемо најзад и мушкарцима, јер муж је глава породице, глава жени. Углавном се ово све што смо рекли може односити и на избор супруга. Задржаћу се, међутим, на једној особини која мора бити својствена мужу - одговорност.

Спровео сам мању анкету међу мени познатим женама на тему: "Какав мора бити прави мушкарац, муж?" И готово су све поменуле као главну мушку особину одговорност. Постоји још једна варијанта: верност. Али верност је једна од пројава одговорности.

Супруг ће полагати рачун пред Богом више не само за себе, него и за жену и децу, и Господ ће га питати. Бити глава не значи бити тиранин, деспот. Прави муж нема права да говори рђаво о жени, он самим тим пресуђује себи пресуду: ти си лош муж, ти си лош домаћин своје куће. Рећи ћу као свештеник: 'већина породичних сукоба се догађа зато што муж не може (а чешће и неће) да носи бреме власти. У закључку истичем да глава породице уопште није обавезно да мора да буде сјајан руководилац и организатор, али он мора да уме да доноси одлуке и одговара за њих.

Девојке које бирају будућег мужа треба да буду врло пажљиве да не би побркале деспотизам, егоизам и властољубље са чврстином, одлучношћу и одговорношћу.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Пример је узет из звучног записа разговора педагога Ј. А. Авдејенка са ученицима старијих разреда Прелазни узраст, како се правилно удати, Студио, Радоњеж.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
О СУШТИНИ ПРАВОСЛАВНЕ АКСИОЛОГИЈЕ И КРИТЕРИОЛОГИЈЕ[1]

Кад се човек пробуди из иловаче тела свог на духовне реалности, онда осети да су вештаствене реалности утолико реалне уколико их његов дух сазнаје као такве. И убрзо долази до парадоксалног сазнања: људи, као нарочита врста бића, сазнају реалности у вештаственом свету помоћу духа који нема својства вештаствених реалности, већ је нешто што се не може вештаствено објективисати, нити показати као транссубјективна вештаствена реалност, нити чулима опипати. Али, иако неухватљив у облике вештаствене стварности, дух је ипак својом невидљивом суштином мерило свих видљивих стварности у свету материје. И човек све неодољивије осећа и сазнаје да је мисао духа, иако неопипљива, невидљива, нематеријална. ипак стварнија од сваке транссубјективне стварности у области материје. Штавише: све стварности заснивају своју реалност на мислима духа, који је по себи нематеријалан. У томе је и преимућство, и загонетност, и величина људскога духа. И пробуђен човек, вођен нематеријалним духом својим кроз тајанства материјалног, физичког света, све више увиђа да је његов дух - његова највећа и најнепосреднија стварност, а самим тим и његова највећа вредност. У таквом расположењу човек ускоро осети неодољиву истинитост Cпaситељевих речи о души човечијој као највећој стварности и највећој вредности, стварности - стварнијој од васцелог видљивог света. и вредности - вредноснијој од свих Сунчаних система: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или Какав ће откуп дати човек за душу своју! (Мт. 16, 26: ср. Мк. 8,36-37; Лк. 9,25). Другим речима: у видљивом свету нема вредности која је адекватна вредности душе људске, или вредности којом се душа може проценити и исплатити; она више вреди него сви светови скупа.

У самој ствари, цео свој видљиви живот, живот у времену и простору, човек заснива на невидљивостима, тј. на души, на њеним мислима, на њеној савести. У свету видљивих стварности и збивања човек се оријентише својом мишљу; њоме све мери и процењује, њоме која је и за њега самог невидљива. Утолико је онда природније и логичније да се њоме оријентише и у свету духовних стварности и духовних вредности. Човек је мишљу скопчан не само са светом видљивих, вештаствених стварности, него и са светом духовних стварности. Чак и крајњи сензуалисти у гносеологији не могу то порећи. Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија у којој се на несхватљив начин чулни утисци прерађују у мисли.

Озбиљан посматрач света, ма с које стране приступио вештаственим или духовним стварностима, мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама. То је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. Нема сумње, правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише; или, тачније: од природе духа. А природу своју дух човечији казује и показује кроз искуство које делатношћу својом ствара. Из васцелог искуства тог избија чежња духа људског за бескрајношћу у свима изразима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он једно хоће: да савлада пролазност, коначност, ограниченост, а омогући и осигура непролазност, бесконачност, безграничност. У свима културама и цивилизацијама, на крају свих крајева, све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност, а осигурати бесмртност и живот вечни, осигурати ма по коју цену.

Али, зар нас све то не подстиче на питање: Откуда у духу људском та чежња и тежња за бескрајношћу у свима правцима? Шта је то што мисао људску гони из проблема у проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан. Глад за бескрајношћу, глад за бесмртношћу је исконска, метафизичка глад духа људског. Она је дух људски гонила ка бескрајности и бесмртности кроз многобројне религије, философије, науке, муке и подвиге. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмртност по сваку цену и ма у ком облику.

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечије, пошто је и само ограничено. Као једини логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим истинама у свима световима. Иманентна духу људском, ова боголикост подстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово није априористички закључак, већ по свему апостериористички, јер свеколико искуство рода људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на праелементе, сигурно ћемо наићи на ову чежњу за бесмртношћу као на најосновнији елемент, на коме почива и у коме се онтолошки састоји сав човек.

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бескрајношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући божанско савршенство као главни циљ човековог постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48). Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог.

Боголикост природе људске има свој онтолошки и телеолошки смисао: онтолошки, јер је у њој дата суштина бића човековог; телеолошки, јер је њоме одређен човеку, као циљ живота, Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Боголикост је суштина суштине човековог бића, на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. У самој ствари: у бићу човековом Бог је прво, а човек - друго; другим речима: човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће које је имало за задатак да, вођено боголиком душом, себе у свему уподоби Богу, и тако стварно изради себе у богочовечанско биће, тј. биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и живи у његовим божанским, бескрајним савршенствима. Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свој емпирски живот, човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, тј. без свога природног путовође. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине.

У суштини својој, пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисто вештаство, на чистог човека. Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свога сазнања, из своје воље, и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Horribile dictu, но - хуманизам је у ствари основно зло, првобитно зло човеково. У име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у натчовечанску трансцендентност, и сав остао при себи и у себи. Али, при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; оне су остале да се и у његовом хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свима борбама које човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна како он сам по себи, при својој чистој, обезбоженој човечности, не може никада исправити дух свој, реинтегрисати боголикост бића свог. Кроз све своје хуманистичке носталгије човек у ствари вапи за - Богочовеком.

Отуда је појава Богочовека Христа у овом свету била и природна, и логична, и неопходна. Јер само Богочовек у потпуности одстрањује све муке духа људског, оболелог и обезбоженог хуманизмом. Он једини утољава све глади боголиког бића људског: и глад за бескрајним животом, и глад за бескрајном правдом, и глад за бескрајном истином, и глад за бескрајним добром, и глад за свима уопште божанским бескрајностима.

Најбитнији онтолошки захтеви и потребе човечијег бића задовољени су једном засвагда у личности Богочовека Христа. Јер на све захтеве и потребе духа људског, који се односе на свет изнад човека, Богочовек одговара Богом на човечански начин; а на све захтеве и потребе духа људског, који се односе на свет око човека и испод човека, Он одговара човеком на божански начин. Потенције богочовештва у бићу људском, које су спутане тиранијом богоборачког хуманизма, Богочовек ослобађа и даје им моћи да се остваре у бесмртној пуноћи својој. Човек, вођен Богочовеком, све своје нормира Богом, и у овом загонетном свету живи Богом, те тако достиже идеално савршенство, и собом представља најидеалнију синтезу Божјег и човечјег, духовног и вештаственог, овостраног и оностраног.

Појава Богочовека Христа у свету људских реалности, ни са онтолошког, ни са психолошког, ни са историјског гледишта није изненађење за људску природу. Напротив, она је задовољила основне чежње и потребе човечјег бића: чежње и потребе за божанским савршенством и вечним животом. Богочовек не само да није нешто неприродно и непотребно за човека, него је, напротив, потребнији човеку од свега другог, толико потребнији да је сам свеистинити Бог и Господ Исус објавио да је Он једино на потребу (Лк. 10,42). Зашто? Зато што је Он најсавршеније, и најприродније, и најцелисходније, и најлогичније решио проблем Бога и човека. Како? Показавши нам реално, земаљски реално, у себи Бога, који је апсолутна Истина, апсолутно Добро, апсолутна Правда, апсолутна Љубав, апсолутна Мудрост, у савршеном јединству са човеком; а са тим и кроз то показавши нам и човека у његовој безгрешности, бесмртности и савршенству. Богочовек је подједнако реално показао и Бога у његовом савршенству, и човека у његовом савршенству. Када се непристрасно разматра историја рода људског, мора се признати: нема у роду људском бољег човека од Исуса; а то значи: нема ни бољег Бога, јер је Исус само као Богочовек био и јесте најбољи човек, тј. човек без греха, без зла. Само као такав, као Једини Безгрешан, Господ Христос је и могао неустрашиво питати своје најљуће непријатеље: Који ме од вас кори за грех? (Јн. 8,46); и нико од њих није могао указати ни на какав грех у Њему. А човек без греха је истовремено и најидеалнији и најреалнији човек, јер само као такав он је истински савршен, бесмртан и вечан.

Оваплоћењем бога Логоса ушла је у природу људску свесавршена Мудрост Божанска, свесавршена Логика Божанска, свесавршени ум Божански. Логос постаде тело (Јн. 1,14), то значи: све трансцендентне вредности Божанске постадоше иманентне природи људској, јер су конгенијалне суштини човечије боголике душе. Све те вечне Божанске вредности, оваплоћене у човека, стапају се, на крају крајева, у једну неизмерну и ненадмашну вредност: Богочовека Христа. Отуда је Богочовек прва, и највећа, и најосновнија вредност у свету човечанском. Јер ништа није човечанскије од Господа Христа, који оличава у Себи најидеалније савршенство свега истински људског, истински човечанског. И не само то, него је Он, као Богочовек, најсавршенија синтеза Божјег и човечјег, овостраног и оностраног, природног и натприродног, физичког и метафизичког, реалног и идеалног. У Њему је, као у Богочовеку, најидеалније остварена и сачувана равнотежа између Божјег и човечјег, а уједно са тим очувана како аутономија човечјег, људског, тако и аутономија Божјег, божанског.

У Богочовечанској личности Господа Исуса постигнут је најрадикалнији, најлогичнији и најпотпунији монизам живота овостраног и оностраног, а кроз то: монизам сазнања овостраног и оностраног, монизам осећања човечјег и божанског. А то значи: и живот, и мисао људска, и осећање људско премостили су понор који зјапи између човека и Бога, између овог и оног света. Стога Христов човек живо осећа монизам овог света са оним, Бога са човеком, овостраног са оностраним. природног са натприродним. Он снажно осећа и јасно сазнаје како је у њему извршен прелаз нз смртног у бесмртно, из временског у вечно. То осећање вечнога живота омогућује и осигурава Христовом човеку и вечност мисли и бесмртност осећања. Но, иако је на тај начин Христов човек продужен, и проширен, и удубљен до божанских бескрајности, он ипак не губи своју човечност, своју индивидуалност, него и надаље остаје човек, само - човек, савршен, обогочовечен. Тек у Богочовеку Христу човек је уздигнут на највиши степен савршенства, на врх изнад свих врхова. Јер нико није прославио људску природу, људско биће као Богочовек. У његовој БогочОвечанској личности учињена је човеку највећа правда, највећа могућа правда. Нигде ни у чему није потцењен човек на рачун Бога, нити Бог на рачун човека, иако је човек неизмерно узвеличан, и узвишен, и прослављен Богом.

Нема сумње, проблем добра и зла Један je од наЈтежих и наЈмучнијих за људско сазнање. Но и он је коначно и завршно решен тек у личности Богочовека Христа. И то решен не вербалистички, теоријски, дијалектички, него суштаствено, прагматички, богочовечански. Јер се Господ Христос у целокупном животу свом показао као оваплоћење, као очовечење бескрајног, свесавршеног и апсолутног Добра. Ни највидовитије око не би могло пронаћи у Њему ни трунке зла, јер Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (1. Петр. 2,22).

Имајући пред собом у лицу Богочовека Христа апсолутно божанско Добро у границама људског бића, људске природе, људско сазнање тек од Њега и Њиме одређено зна, и људско срце одређено осећа шта је добро а шта зло. Добро је, вечно добро - све што Христос јесте у својој богочовечанској реалности, све што је богочовечанско. Као Једини Безгрешан и свемоћан, Господ Христос је дао људској природи благодатне силе да може до савршенства успевати у божанском добру а савлађивати грех и зло до коначне победе над њима. Због тога је Богочовек Исус највиша вредност у свима световима у којима се креће људска мисао и осећање.

Кроза сву своју историју човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно тражи основну и главну истину, истину на којој стоје и ради које постоје сви светови, па и човечански. У том тражењу истине човек је решавао проблем истине и митолошки, и философски, и теистички, и атеистички, и спиритуалистички, и материјалистички. И није га решио, јер га је решавао у категорији чистог, обезбоженог хуманизма. Тек у чудесној личности Богочовека Христа јавила се сва вечна Истина, без остатка. И проблем истине решен је појавом апсолутне божанске Истине у границама људске природе. Зато је из уста Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је икада људско биће дало, изјава: Ја сам истина (Јн. 14,6). А то значи: Богочовек Христос је истина као личност у свој својој богочовечанској пуноћи и реалности.

Али оно што Богочовека Христа нарочито чини вредношћу изнад свих вредности јесте то што је Он први и једини потпуно решио проблем живота и смрти, решио га прагматички, реално, показавши у Богочовечанској личности својој оваплоћену, очовечену бесмртност и живот вечни. То је пак изузетно силно показао и доказао својим васкрсењем из мртвих и вазнесењем у вечни живот Божанства. И уопште, целокупни богочовечански живот Господа Христа до и после васкрсења очигледан је доказ да је Он заиста оличење бесмртности и вечнога живота, а тиме и господар над смрћу. Васкрсењем својим Он је људској природи заувек осигурао победу над смрћу, а вазнесењем својим - живот бесмртни у вечности тросунчаног Божанства. Зато је Он једини у роду људском имао права рећи за себе: Ја сам васкрсење и живот (Јн. 11,25). Богочовечанском личношћу својом Он је васкрсење и живот зато што је безгрешан. Где нема греха, нема ни смрти, јер једино грех производи смрт. И као што је грех једини творац смрти, тако је и безгрешност једини творац бесмртности.

У људском сазнању тајна света такмичи се са тајном човека. Непрозирни мрак покрива сву твар, и људска мисао никако да проникне у њен основни смисао, никако да схвати зашто постоји овакав свет у оваквом облику. Тек обасјан светлошћу Богочовека Христа, свет нам отвара круницу свога бића, и у њој свој прави смисао и вредност. Зато је Спаситељ и рекао за себе: Ја сам светлост света (Јн. 8,12; ср. 9,5). У Богочовеку и његовој светлости човек је истински прогледао и прави смисао света сагледао. Нека божанска разумност и целисходност разливена је по свој твари, разливена самим Господом Христом као вечним Логосом Божјим, због чега је и речено у светом Еванђељу: Све што постаде - кроза Њ постаде (Јн. 1,3). Та логосност и логичност овога света, и свега што је створено, постаје очигледна тек у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Људско сазнање, једино обасјано светлошћу оваплоћеног Бога, може сагледати божански, логосни смисао твари, и убедити се у истинитост апостолових речи: Све се кроз Христа и ради Христа сазда (Кол. 1,16). То значи: смисао је сваке твари посебно и свих твари укупно да Богочовекову истину и правду остваре у себи до крајњих могућности. Небо и земља неће проћи док се на њима не испуни сав закон Бога Логоса (ср. Мт. 5,18). У Богочовеку Христу почело је оздрављење твари, реинтеграција твари, која се разболела и хаотизовала присуством и дејством људског греха и зла (ср. Рм. 8,19-23).

Пошто је Господ Христос највиша вредност као Богочовечанска личност, то је Он као таква личност у исто време и највиши критеријум свих правих вредности. У овом свету никакво биће мање од Богочовека не може бити истинско мерило вредности када је највиша вредност-личност Богочовека. Не може бити мерило човек, јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Тиме што је највећа вредност, Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечјег и у овом и у оном свету. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа, ни за бољег човека од Христа. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Стога нема Бога мимо Богочовека; нити има човека мимо Богочовека.

Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену Истину, и хтео ушима да чује оно што није очима видео, као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију његових гледала. У ствари, Богочовек Христос је истина не као реч, не као учење, не као делатник, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска личност. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за Себе не само: Ја сам Истина (Јн. 14, 6) него и: Ја сам Пут (Јн. 14,6) пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није од Њега, није од Истине. Ван његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа.

У хришћанству, истина није дискурсивни појам, нити теорија, нити учење, нити збир учења, већ жива Богочовечанска личност историјски Исус Христос (ср. Јн. 14,6.) До Христа, људи су наслућивали истину али је нису имали; са Христом, као оваплоћеним Богом Логосом, вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. Зато је и речено у пресветом Еванђељу: Истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1,17).

Шта је живот, прави, истински живот и мерило живота? - Опет личност Богочовека Христа, а не његово учење, одвојено од његове чудотворне и животворне Личности. Нико никада од људи није смео рећи: ја сам живот - јер је сваки смртан. А Богочовек је рекао: Ја сам Живот (Јн. 14,6). И с правом рекао, јер је васкрсењем победио смрт, и показао Себе вечно жива вазнесењем на небо и седењем с десне стране Оца. Стога је Богочовек и Живот, и мерило Живота. Све што није од Њега - смртно је. У Њему живот има своју логосност и своју логичност, јер има своју божанску вечност. Као вечни Божански Логос, Он је живот и свеживот (ср. Јн. 1,4) јер је живот Њиме живот. Где Њега нема, ту се живот претвара у смрт, јер је Он једини који живот чини живим. Отпадање од Њега, који је Живот, увек се завршава умирањем и смрћу. Стога се у Њему, као Логосу и Логици живота, налази једино могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора.

Вечни живот се храни и одржава вечним добром, и вечном правдом, и вечном истином, и вечном мудрошћу, и вечном светлошћу. И када је Спаситељ објавио: Ја сам Живот, самим тим Он је о Себи објавио и ово: ја сам Добро, ја сам Правда, ја сам Истина, ја сам Мудрост, ја сам Светлост. Пошто је Он све то у исти мах, то је Он и највише мерило свега тога. Својом свесавршеном личношћу безгрешни Богочовек представља у роду људском једини непогрешни критеријум и живота, и добра, и правде, и истине, и мудрости, и светлости. Све у свему: Богочовек је највиша и најсавршенија вредност, једина вечита вредност, а тиме и због тога највиши и најсавршенији критеријум, једини вечити критеријум истине, живота, правде, светлости, доброте и мудрости.

Целокупно своје учење и делање Господ Христос своди на своју Богочовечанску личност, и објашњава њоме. Стога и апостолска, православна Црква Христова све у хришћанству своди на животворну личност Богочовека: и учење, и истину, и правду, и добро, и живот. Лик Богочовека Христа је њена највиша вредност и највећа драгоценост. Све остале вредности она изводи из Њега, као зраке из сунца. Не треба се варати: хришћанство је хришћанство Богочовеком; у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ Христос је себе сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву; стога је Црква - Црква само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је новозаветно слива се у једну огромну, свеобимну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао, и свевредност Цркве; Он је и душа њена, и срце њено, и живот њен; Он је - сама Црква у свој плироми богочовечанској, јер Црква није друго до Богочовек Христос продужен у све векове: Ево ја сам с вама у све дане до савршетка века (Мт. 28, 20). Богочовек је глава телу цркве (Кол. 1,18; ср. Еф. 1,22; 5,23), једина глава; као такав, Он је спаситељ телу Цркве (Еф. 5, 23), једини спаситељ. Њиме, једним, јединственим и недељивим Богочовеком Црква је увек једна, јединствена и нераздељива. Јер васцело тело Цркве Он као Богочовек држи у нераздељивом јединству благодати, истине и живота. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота; расте растом Божијим у меру раста пуноће богочовечанске, јер се сва кроза Њ и за Њ сазда (Еф. 4,15-16; Кол. 1,10; Еф. 4,13; Кол. 1,16). Благодатном силом својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером све довести у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13) све обогочовечити.

Због свега тога Црква је кроза све своје апостоле, и мученике, и исповеднике, и светитеље, и вернике, неустрашиво исповедала, проповедала и бранила више свега и изнад свега: Богочовештво Господа Исуса, његову чудесну и незаменљиву Личност. Милосрдно снисходљива према грешницима, Црква је увек била ревнитељски неумољива и одлучна у осуђивању и одбацивању свију оних који су ма на који начин или порицали или одбацивали или унакажавали Богочовештво Господа Христа. Бранећи пречисти и пресветли лик Богочовека Христа, Црква је увек радосно готова да пође на сва апокалиптичка мучеништва, само да Њега не изда.

Шта је суштина Православља? - Богочовек Христос. Отуда све што је православно има богочовечански карактер: и сазнање, и осећање, и воља, и мишљење, и етика, и догматика, и философија, и живот. Богочовечанство је једина категорија у којој се крећу и збивају све манифестације Православља. Бог је у свему на првом месту, човек на другом; Бог води, човек је вођен; Бог ради, човек сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни, деистички Бог, већ Бог најнепосредније историјске стварности, Бог који је постао човек, живео у категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар, апсолутно праведан, апсолутно истинит. Као савршеном Богочовеку, Њему ништа људско није непознато (ср. Јевр. 2,14; 1718). Он је и постао човек, остајући Богом, да би као Бог дао људској природи божанске силе, која би људе одводила најприснијем, богочовечанском јединству са Богом. И та божанска сила Његова непрекидно ради у богочовечанском телу Његовом - Цркви, сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и није друго до чудесни богочовечански организам, у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све - осим греха. У богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку, постати сутелесник Његов (Еф. 3, 6), органски део богочовечанског тела Његовог (Еф. 5,30; 1. Кор. 12,1213); једном речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности. Постигне ли то, човек је постигао богочовечански монизам живота, и има живо и бесмртно осећање да је прешао из смрти у живот (ср. Јн. 5,24; 3,36; 11, 25-26). При том он свим бићем непрестано осећа да јс Црква, као богочовечански организам, Богочовек продужен у све векове. Као Богочовечанска личност - Господ Христос је непоновљив, али као богочовечанска сила и живот - Он се непрестано понавља у сваком хришћанину као органском делу свога богочовечанског тела - Цркве.

Називајући Цркву телом Христовим (Еф. 1,23; Кор. 1,24) свети апостол доводи у везу њено биће са тајном оваплоћења Бога Логоса, и показује да се жив и непроменљив основ видљивости Цркве налази управо у томе што Логос постаде тело (Јн. 1,14).[2] И још показује да Црква, зато што је тело Христово, непрекидно и непосредно зависи од оваплоћеног Бога Логоса у свему што је чини Црквом. Неизмерну пуноћу богочовечанских дарова и моћи она добија од Њега, који све што је њено испуњује собом (ср. Еф. 1,23; Кол. 2,9).

Пошто свим бићем и свом делатношћу својом потпуно зависи од оваплоћеног Бога, Црква се сва заснива на историјској стварности еванђелске благовести: Логос постаде тело, тј. постаде Богочовек. Ова истина је основна истина Цркве, темељ Цркве. Стога је Црква у свему и по свему богочовечански организам на првом месту, а затим богочовечанска организација. Сва природа Цркве у свима пројавама својим има богочовечански карактер. Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је Богочовеково - оваплотити у човеку и човечанству. Мисија Цркве је у самој природи Цркве: остварити све богочовечанске вредности у свету човечанском. Оваплоћење Бога је завршно и интегрално откривење Бога оваквом бићу какво је човек. Јер, поставши човек а не неко друго биће, Бог је показао да је Богочовек: природа природе човекове, логика логике човекове, доброта доброте човекове, истина истине човекове; једном речју: суштина, смисао и циљ боголике душе човекове. Исповедајући Богочовека, Црква уједно са тим исповеда правог, истинског, интегралног, боголиког човека. Јер изван Богочовека нема правог човека.

Како Православна црква чува своју највећу драгоценост, пресвету личност Богочовека Христа? Чува је својом јединственом, светом, саборном и апостолском вером. Јединством вере Православна црква кроз векове чува јединство и јединственост богочовечанског живота и истине; светошћу она чува јединствену светост живота и истине у свом богочовечанском телу; саборношћу она чува интегритет богочовечанског живота и истине; апостолношћу она чува неприкосновеност и континуитет историјске стварности и животворности богочовечанског тела и дела Христовог. Само са свима светима, по речи апостола Павла (Еф. 3,18), може се познати чудесна тајна личности Христове, а то значи: може се истински и правилно веровати у Богочовека Христа. Једино живећи са свима светима у саборном јединству вере, човек може бити прави хришћанин, прави следбеник Богочовека Христа. У ствари, живот у Цркви је увек саборан, увек у заједници са свима светима. Отуда истински члан Цркве живо осећа да је једне вере са апостолима, мученицима и светитељима свих векова, да су они вечно живи, и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти богочовечански живот, једна иста богочовечанска истина. Нема саборности мимо црквености, јер само стварно живљење у Цркви ствара у човеку осећање саборности вере, истине и живота са свима члановима Цркве свих времена.

"Стећи саборно устројство духа немогуће је друкче него улажењем и уживљавањем у Цркву. Сав смисао православног владања над временом и живе везе са светоотачким временом састоји се управо у нумеричкој истоветности Цркве, једне и јединствене у свом васељенском, саборном и свевременом бићу, у непрекидности јерархијског прејемства, обављања Тајни, општења вере и дејствујућег у њима једног Духа и једне благодати. То је јединство Тела Христовог, јединство дома Божјег, у коме су не само некада живели, него и сада живе и обитавају сви они који су умрли у побожности и вери, и свети подвижници и Оци Цркве. И сваки сада свештеник који врши Св. Литургију, не само понавља оне исте речи које је некада узносио пред олтаром Св. Василије Велики или Св. Златоуст, него и у реалном, мада непостижном општењу, у буквалном смислу заједно са њима саслужи Богу. На сваком богослужењу невидљиво присуствује цела Црква, као истинско 'једно стадо', заједно и једнодушно узносећи молитве и благодарности Господу Исусу Христу и Оцу Његовом. То није психолошка, субјективна веза с прошлошћу, већ онтолошко јединство живота. У Цркви се зауставља време, јер ту нема смрти и престанак земаљског постојања не раскида живу везу покољења."[3]

У Цркви је прошлост увек савремена; садашњост у Цркви је садашњост увек живом прошлошћу, јер Богочовек Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13, 8), у своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином, истом светошћу, истим добром, истим животом, и сву прошлост увек чини садашњицом. Отуда су живом православном осећању и сазнању сви чланови Цркве, почевши од св. апостола па до јуче преминулих, увек савремени, јер увек живи у Христу. И данас сваком истински православном човеку савремени су сви свети апостоли, и мученици, и свети оци. Штавише, они су за њега реалнији од многих његових савременика по телу.

То осећање свејединства вере, живота и сазнања сачињава суштину православне црквености. Ово осећање обелодањује истину: Богочовек је непрекидна животворна сила, која се непрестано пројављује у богочовечанском животу Цркве кроз јединство, светост, саборност, апостолност вере, живота и истине. Јер шта значи бити православан? То значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном изграђивању себе богочовечанским подвизима. При томе човек никада није сам: свако његово осећање, и дело, и мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Када православни хришћанин мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у томе на тајанствени начин учествује сав сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима светима, а кроз њих - пресветом Господу Исусу. Када разматра дух свој, православни хришћанин говори себи: дух је мој ништа ако га не испуним и не усавршим Духом Светим. У православног хришћанина ништа не бива по човеку, већ све по Богочовеку; кроз непрекидне еванђелске подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира Духом Божјим, и душа, и воља; све се његово сабира и саборнизује у Богочовеку. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, и да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености, православности.

Православни су тиме православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности, загревајући га и чувајући га молитвом и смиреношћу. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале човеком; никада не остају при голој човечности; никада не идолатризују хуманизам. Свети, христоносни апостоли дали су једном засвагда формулу богочовечанске црквености: Нађе за добро Дух Свети и ми (Д. А. 15,28). Прво Дух Свети, па онда ми; ми утолико уколико допуштамо Духу Светоме да дела кроз нас. У овој богооткривеној апостолској формули садржи се сав метод богочовечанске делатности Цркве у свету. Овај су метод прихватили мученици и исповедници, свети оци и васељенски сабори. Одступи ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од св. апостола и мученика, од св. отаца и васељенских сабора, одступа се од јединства, светости, саборности и апостолности богочовечанске вере Христове; једном речју: одступа се од Господа Христа. Православна црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од овог свештеног метода. Она је православна тиме што непрекидно исповеда, држи и чува не само богочовечанску, апостолско-саборску, васељенску идеологију хришћанства, него и богочовечанску, апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. Богочовечанска идеологија хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ Исус је и Истина и Пут. Одступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се одступа и од богочовечанске идеологије, одступа се од Богочовека Христа.

Православна црква поседује интегралну идеологију Богочовека Христа јер неодступно стоји уз богочовечанску методику св. апостола и васељенских сабора. Човек православне, апостолске, светоотачке вере осећа и зна да су православни људи само сарадници Духу Светом, сарадници који непрестано молитвом ослушкују шта Он вели, који непрестано творе шта Он жели, који непрестано своје мисли и речи и дела и проверавају Њиме. Пошто је свејединство богочовечанске Истине увек присутно саборном сазнању Православне цркве, то свети оци и учитељи Цркве непрекидно учествују у богочовечанском животу Цркве благодатним дејством Духа Светога, због чега православни патријарси у новије време изјављују у својој посланици: "Дух Свети учи Цркву кроз свете оце и учитеље саборне Цркве... Црква се учи од живоначалног Духа, али не друкчије него преко светих отаца и учитеља... Саборна Црква не може грешити или варати се или исказивати лаж уместо истине, јер је Дух Свети, који увек дејствује кроз оце и учитеље који верно служе, чува од заблуде."

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости човека Богочовек није заувек замењен непогрешним човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих апостола, и од светих отаца, и од светих васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. У самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.

Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека, и то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени хришћанско-хуманистички максимализам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани хришћанско-хуманистички максимализам, али лишен мистике, ауторитета и власти.

Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и упропашћено. Пошто је извршен "глајхшалтунг" хришћанства са хуманизмом, данас се понегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени старим германским многобоштвом. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека (Јерем. 17,5)!

У широкој историјској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом о непогрешивости човека спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизован, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све погубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније да човек буде највиша вредност и највише мерило.

Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово богочовечанско тело - Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни н беспомоћни хуманизам.

Све је старо под сунцем, осим личности Богочовека Христа. Она је једино нова и вечито нова. То је оно што Нови завет чини увек новим, и новозаветну истину увек новом и вечном. Зато што је вечито млада и нова у своме богочовечанском савршенству, личност Богочовека се не може ни мењати ни замењивати. Она је увек себи равна и себи доследна. Стога је и Еванђеље увек исто, и свуда исто: исто и за људе на земљи и за анђеле на небу. Отуда је Богочовек Христос једини логос, једини разум, једини смисао човека и твари. Без Њега је немогућа иоле прихватљива теодицеја у оваквом свету и оваквом човеку. Са дубоко онтолошког гледишта, Богочовек није чудо већ неопходност оваквог света и оваквог човека. Зато је у Светом Еванђељу речено да Бог Логос, оваплотивши се, к својима дође (Јн. 1,11). А чиме су Му људи своји ако не боголиком душом? Још је речено: Ми смо род његов (Д. А. 17, 28). Не друкче него боголиком душом.Још једном је речено: Бог Логос је светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9). Зато, кад се оваплотио, није дошао међу туђинце него међу своје. И ми, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Да није тако, по чему бисмо ми то били своји Богу Логосу, и род Божји? У ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Изузетна важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и неизменљивој богочовечности, којом оно осмишљава човечност уопште, изводећи је из ништавости небића у светлост Свебића. Једино својом богочовечанском силом хришћанство је со земље, со која чува човека да не иструли у греху и злу. Расплине ли се у разне хуманизме, хришћанство обљутави, постане обљутавела со, која, по свеистинитој речи Спаситељевој, није ни за шта осим да се проспе и да је људи погазе. Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима извесних периода историјских, па чак и са политичким партијама, одузима хришћанству ону специфичну вредност која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету. Не саображавање Богочовека Христа духу времена, него саображавање духа времена духу Христове вечности, Христове богочовечности - то је једина истинска мисија Цркве Христове у свету, Цркве апостолске и православне. Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, ту највишу вредност у свима световима, видљивим и невидљивим, и у свима временима, досадашњим и будућим.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Приступно предавање др-а Јустина Поповића, универзитетског доцента, одржано на Православном богословском факултету у Београду 16. јануара 1935.
2. Г. Флоровски, ,.Очев дом", Хришћански живот, 1926,166
3. Г. Флоровски, Хришћански живот, 1925,358.

Извор: Светосавље.орг

ПРЕЛАЗАК ПРВОГ СВЕШТЕНИКА ИЗ ЕКУМЕНИСТИЧКЕ СПЦ У РЕДОВЕ СРПСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Почетком прошле недеље, тачније у понедељак и уторак (2. – 3. новембар) у манастиру св. Медотија и Кирила у Врднику на Фрушкој Гори обављено је примање бившег свештеника екуменистичке СПЦ у редове свештенства наше Српске Истински Православне Цркве (СИПЦ).

Наиме, нешто раније је према одлуци св. Синода Грчке ИПЦ о. Славиша са породицом крштен, пошто нико од њих није имао исправно крштење. А горе наведеног датума владика Фотије је обавио, дан за даном, хиротоније над о. Славишом у ђакона и презвитера. Иако су ова два дана били радни, окупило се доста верника из целе Србије. Присуствовали смо заиста веома важном догађају, јер је о. Славиша први свештеник екуменске СПЦ који је смогао снаге да направи овако велики корак.

О. Славиша Лекић је увидевши апостасију екуменистичке СПЦ изјавио жељу да се присаједини СИПЦ. У својој молби за прихватање, св. Синоду Грчке ИПЦ, под чијим Архијерејским омофором се привремено налази наша СИПЦ, између осталог је навео:

„Овим путем, молим за канонски пријем у у Истиниту Православну Цркву, којој бих пришао са својом породицом, односно, својом "домаћом Црквом" ( Рим. 16, 3 - 5 ).

До сада сам био у јединству и службовао као протојереј у СПЦ. Али због све већег удаљавања њеног и скретања са курса: Светог Јеванђеља, Светог Предања и Светоотачког учења, као и евидентне апостасије, њеног високог клира, а у немогућству да ишта променим (као јединка) решили смо да се од њих уклонимо. Дуго смо размишљали, где и куда, а не погрешити !? Но, захваљујући, присутности у Србији Истинске Православне Цркве, у преподобном клиру и монаштву: оцу Акакију и преподобној мати Ефросинији, као и смерном сестринству, више нисмо у дилеми.“

Отац Славиша је завршио богословију „св. Три Јерарха“ у манастиру Крки 1979. У СПЦ је рукоположен за свештеника 1983. епископом Хризостомом Браничевским.

Помолимо се сви за оца Славишу и његову породицу да му Господ да снаге за ношење овог великог и тешког крста који га очекује на његовом раду на Српском винограду Господњем. Уз то помозимо му и материјално док не стекне неке услове за нормалан живот.

ДОСТОЈИН, ДОСТОЈИН, ДОСТОЈИН!

Извор: Србин Истински Православан

прелести <...>

ИЗВОР: БИБЛИОТЕКА ПРАВОВЕРЈЕ

Протојереј Теодорис Зисис

ГЛАС ПРАВОСЛАВЉА

- Протојереј Теодорис Зисис -
Професор на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну

Већ деценијама свејерес екуменизма угрожава Православну веру и живот. Многи пастири, чувари народа, који би требали да буду будни и терају вукове папистичке и протестантске јереси, ћуте и крију се кукавички из страха, како не би пали у немилост моћника, док су се други придружили јеретицима, и као вукови у јагњећим кожама, духовно раздиру и уништавају народ. Насупрот томе, многи свештеници, монаси, па и верни народ, ступили су у заштиту вере са великим жаром. Свакако да то није први случај у историји Цркве да се народ показао исправнијим од пастира, будући невидљиво управљан од Доброг Пастира Христа, који је и поставио Своје пастире, али не да раздиру, него да заштите народ, не да узурпирају архијерејску благодат за своје личне потребе, него чак и живот да дају ако треба, као што је и Он дао, за спасење народа Божијег. Добри пастир не бежи када види вукове како се прикрадају, нити се придружује вуковима, него „душу своју полаже за овце“ (Јн 10,11).

Страдални узор Великог Пастира Христа следили су Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, који су прогоњени и мучени, страдавали било од спољних јереси њиховог времена, било од унутрашњих застрањивања и лажирања јеванђелског аскетског живота, као на пример, Свети Отац и учитељ Јован Златоусти, чију 1600ту годишњицу од његове мученичке смрти у прогонству, славимо ове године (407-2007).

То учење Светих Архијереја, бораца и првих војника вере, није никада нестало у задњих две хиљаде година постојања Цркве, што несумњиво сведочи о непрекинутом Апостолском прејемству (наследству), не само у погледу јерархије и администрације, него и у погледу вере и живота, што потврђујемо и својим појањем у спомен Светих великомученика.

Присетивши се природног, услед старости, ћутања Митрополита Августина Контиотија Леринског, а осврћући се на апостолство и светооташтво у ово наше време, не можемо а да се не зачудимо на готово потпуни недостатак храбрих и активних Епископа. Не постоје више „Контиотији“. Када ће се, напокон, чути громки и јаки глас Православља, који ће да ућутка и уплаши жабе крекетуше које пливају у затрованим мочварним водама екуменистичке јереси? Свакако да постоје неки гласови неколицине архипастира, који подржавају и хране наду да ће ти гласови постати јачи, на шта би се вукови разбежали, а овце охрабриле. Топле молитве из срца хиљада верних да се промени стање ћутања и страха, у коме је страх прекрио и поробио све, Бог је услишио. Немогуће Он чини могућим, чак и оно што се по људским мерилима чинило непромењивим, јер су стреле јаког ослабиле, а слаби не имаше снаге. Јаки су ослабили, али је Богом одређено да се громки Православни глас једног младог архијереја прочује. Митрополит Пирејски, господин Серафим, одушевио нас је и обрадовао оним што је написао и послао Архимандриту Марку Манолију, као непољуљани борац за Православље, духовни вођа Свејелинске Православне уније, и духовни вођа и уредник „Православне штампе“. Све што је он написао и изјавио, Православни је глас и учење Светих отаца и самосвести Цркве.

Он изјављује да „Екуменистичка посуда за топљење коју представља Светски савез такозваних цркава, заварава и подрива хришћанско откривење, уништавајући поруку спасења, сводећи је на моралистички ниво без живота, благодати и силе Божије. На крају крајева, тај покрет је само још један безнадежан покушај паклене звери да неутралише страдалну и васкрсењску поруку живота Апостолске и Саборне Цркве.“ Тај скуп свих јереси назива се екуменизам, чланице Светског савеза се називају црквама иако то нису, само доказујући да су сви ти екуменистички напори долазе од ђавола. Ако смо са Серафимом – анђелом, онда стојимо далеко од дела мрака и таме.

Апостолске и светоотачке, силне и истините су све изјаве громког гласа Православног архијереја о јереси папизма. Он пише, да је, одвојивши се од Цркве, папизам изгубио божанску благодат, што је проузроковало пад у многе јереси, производећи надаље разблудничко унакажење Хришћанства и постајући узроком и утемељивачем атеизма у Европи. Митрополит надаље одбацује папску изјаву дату јула месеца, да је папистичка „црква“ једина исправна „црква“ и додаје да то припада једино Православној Цркви чиме се, након неколико година, по први пут из уста једног Православног архијереја, чуо савет о потреби напуштања екуменистичких свејеретичких теолошких дијалога.

Он пише: „По мом скромном мишљењу, сматрам да наша мајка, Света Православна Црква, као једина истинита и историјски непрекинута и недељива Црква, треба да изјави, Риму и свету, истину и чврсту веру у своју самосвест, путем својих светоотачких документованих позиција и писања. У складу са тим, Православна Црква треба да напусти поменуте дијалоге, који само пружају алиби вођама јереси и њима потчињеним, а и свим онима који живе под сенком смрти, и треба да их позове: речима, делом и јеванђељским животом; тако да они који живе изван спасоносне вере, могу да се врате заједничкој апостолској истини првог миленијума, и поново открију спасење и победу над смрћу кроз Васкрсење, највреднији благослов који извире из нашег Светог Предања.

Таква спасоносна изјава и спасоносно решење које би прихватила и провела у дело јерархија Грчке цркве би излечила и ране Старокалендараца, ућуткало борбу унутар самог брода Цркве и оснажило правилно размишљање архијереја, а и навело инославне да се јаче замисле над својим спасењем.“

Сматрам да је глас Митрополита Серафима био толико јак, да су због њега губици папизма били велики, и да би спречио да буду још погубнији, услед предлога да Грчка црква промени свој став према екуменизму, папа је одмах дао изјаву да је папизам једина истинска црква и да су Православне цркве у поседу неких елемената еклесијалности, али да су непотпуне, оштећене и неефикасне јер не признају папски примат, и као резултат тога, не нуде спасење. Одјек и важност позиције Митрополита Пиреја се показала и тиме што су и паписти Грчке били узнемирени, тако да су преко свог католичког бискупа Сироса, Франциска Папаманолија, покушали путем писама упућених Митрополиту Пиреја, да искажу своје неслагање и одгурну у страну оно што је речено. То писмо је веома интересантно, јер оно приказује папистички начин размишљања и непокајаност јеретика. Још је интересантнији одговор Митрополита Пирејског папском бискупу, у коме, са апостолском и светоотачком јасноћом, назива папизам „религијском заједницом“, која ни у ком погледу нема ништа заједничко са Црквом Христовом, због својих бројних јереси и заблуда, и на личном, као и на братском нивоу, наглашава да он није архијереј Цркве, него само „духовник над расколничком и јеретичком скупином верних те заједнице“. И на крају, одлучно одбацује све његове тврдње и саветује му да се врати у Православну Саборну Цркву.

Да ли је ико чуо аутентичнији, отачкији, храбрији и подстицајнији глас једног архијереја у последњих десет година? Многи клирици и монаси у задње време размишљају о томе да припреме један писани документ, и да траже од архијереја да, преузимајући одговорност, преко Светог синода, донесу одлуку о томе да ли је папизам Црква или јерес (уколико је екуменизам могуће оправдати еклесиолошки), и да траже од њих да се Грчка црква издвоји од Светског савеза такозваних цркава. Текст тог документа је већ припремљен од стране Митрополита Пиреја. Ја са задовољством додајем свој потпис уз потписе хиљада клирика, монаха и верника, а верујем да ће међу тим потписима бити и много архијереја. Сачекаћемо синодску потврду несумњивих и стварних Православних позиција, које ће они донети. Шта год да буде, ми смо задовољни и радосни, јер имамо неколико Православних архијереја, и нисмо без њих, као што то тврде екуменисти: „Они су без архијереја, јер немају истинских Православних архијереја.“ Уздигнимо славу и хвалу Светој Тројици за подизање новог исповедника Православне вере, понављајући речи са Свете Литургије: „Прво помени Господе, Високопреосвећеног Митрополита Серафима, и даруј га светим твојим црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје.“

Чланак објављен у часопису „Божији пут“ (Θεοδρομία), 2007. године

"ДИЈАЛОГ ЉУБАВИ" ИЛИ МОЛИТВЕНА ЗАЈЕДНИЦА ?

Извор: БИБЛИОТЕКА "ПРАВОВЕРЈЕ"

Извор: БИБЛИОТЕКА "ПРАВОВЕРЈЕ"

Да ли је памфлет г. Атанасија Јевтића "о старокалендарцима" писан по наруџбини ?

Извор: БИБЛИОТЕКА ПРАВОВЕРЈЕ

Извор: БИБЛИОТЕКА ПРАВОВЕРЈЕ

Свети Сава Српски Жичка беседа – О правоверју

Свети Сава Српски

Жичка беседа – О правоверју

(1) Браћо и пријатељи и оци и чеда богозванога, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа [ваших] и пред очи ума [вашег], и разумите их.

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене „испуни недостатке“ отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави“ Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је – права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“.

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свесаздатељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Деве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио[1], (и ушавши у утробу Пречисте Деве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Деве] Бог оваплоћени, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше[2]; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро“ са правом вером „отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло – у васкрсење суда“.

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих отаца[3]; други, у Константиновом граду, 150 Светих отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђелског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: „Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио“. И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се“. Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је „вера без дела мртва“, по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери – Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: „Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек“.

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: „Окусите и видите како је добар Господ“. Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења – просвећења Божјег, којим се одрекосмо сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас „љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом“. И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“, осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол, и „јер је Бог наш огањ који спаљује“; и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове“. Јер је он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни“. Да „држите заповести Његове, и да извршујете пред очима Његовим све речи које вам заповедих“, „да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим“, Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

____________________________________________________________________________________________________________________________
[1] „одакле се није одвојио“ никаквом променом; јер би било каква промена у божанској ипостаси Сина Божјег приликом силаска тј. оваплоћења, представљала оно што одваја Сина од Оца. – нап. прир.

[2] Свети Сава српски равноапостолни, насупрот јеретицима Ламбросу Ктенасу, Панајотису Алексопулосу, Хризостому Цанису, Серафиму Игњатићу, Пантелејмону Цаланкасу и свим осталим њиховим следбеницима, сведочи праву хришћанску веру да Син Божји приликом очовечења није претрпео никакву промену него да „остаде оно што беше а постаде оно што не беше“. Дакле, био је Бог и поставши човек остао је непромењено Бог. Будући Бог, био је превечан (=превремен, надвремен, ванвремен...) и поставши човек постао је времен, остајући притом непромењено „оно што беше“ – превечан. Дакле, Христос је и Бог и човек, и нестворен и створен, и превечан и времен. Зато и кажемо, насупрот горе поменутим јеретицима христоборцима и црквоборцима, да је и Црква, које је тело Христово, и превечна а не само временска зато што њена глава – Христос, која се од ње не може одвојити, и без које Црква није Црква Христова, јесте и превечна а не само временска; зато кажемо да Црква Христова јесте Бого-човечански, нестворено-створени, превечно-временски организам. За Цркву исповедамо исто тако, насупрот овим црквоборцима, и да је бого-ипостасна, будући да за своју главу има превечну ипостас Сина Божјег; а то да је ипостас Сина Божјег превечна управо и значи да је божанска, јер превечно је и непроменљиво је само оно што је божанско и што јесте Бог. Све то што се односи на превечност Христову, и Цркве Христове, односи се, исто тако, и на превечност Имена Христовог – Исус, зато што име „Исус“ јесте име превечне, божанске ипостаси Христове, а не име једне од природа саме по себи, било божанске било човечанске.

Карактеристично је да нови христоборци потпуно доследно својој јеретичкој логици, одричу и превечност Христа, а услед тога и превечност Цркве Христове и превечност Имена Христовог – Исус, и своде их све само на временост тј. створеност. За њих Христос није и превечан и временски, него само временски а то значи само човек, а не и Бог и човек. За њих Црква Христова није и превечна и временска, него само временска а то значи само човечанска, а не и божанска и човечанска, односно и нестворена и створена. За њих исто тако ни Име Христово – Исус, није и превечно и временско, и божанско и човечанско, и нестворено и створено, него само временско а то значи само човечанско и само створено попут било ког другог обичног људског имена.

Дакле, ови јеретици, својом тврдњом да се Син Божији променио кроз оваплоћење уче да Христова ипостас није непроменљива, божанска ипостас Сина Божјег, да није превечна него настала у времену од тренутка оваплоћења. Они на тај начин уче да Христос није бого-ипостасан јер она ипостас која је променљива није божанска ипостас. Потпуно доследно томе они уче и да Црква Христова није бого-ипостасна а то значи божанска односно превечна – јер ако Глава није бого-ипостасна онда ни Тело није, и да исто тако ни Име Христово – Исус, није бого-ипостасно (=да није име божанске ипостаси) а то значи да није превечно односно божанско. Зато ове јеретике називамо и христоборцима и црквоборцима и имеборцима. Корен ове јереси управо јесте, нехришћанско, богохулно учење о променљивости ипостаси Сина Божјег – нап. прир.

[3] Сведочанство символа вере првог Васељенског сабора у Никеји, 325 г., против нових христобораца:

Верујем у једнога Бога:

Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа, Исуса Христа, Сина Божјег, од Оца рођеног, јединородног, то јест из суштине Оца, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, то јест исте суштине са Оцем, Којим је све произашло како на небу, тако и на земљи.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао и оваплотио се, очовечио се, страдао и васкрсао у трећи дан, узишао на небеса и који ће доћи да суди живима и мртвима.

И у Светога Духа.

А онима који говоре да је било времена када није било Сина, или да Он није постојао пре рођења и да није произашао од Суштог, или који тврде, да је Син Божји из друге ипостаси или суштине, или створен, или изменљив, или променљив – такве проклиње католичанска Црква.

Извор: БИБЛИОТЕКА ПРАВОВЕРЈЕ